Србин тужио државу због емотивне патње коју му држава наноси због неуставног и противзаконитог коришћења латинице

Речено из наслова се није десило али би могло да се деси имајући у виду да је један јапанац тужио јапанску државну телевизију због емотивне патње коју му наноси претерана употреба страних речи које програме на ТВ-у чини неинтелигентним.

Незаконита употреба латинице у службеној комуникацији свима нама наноси емотивне патње јер показује да Република Србија не функционише као држава, да је кршење закона постало пожељно понашање, да је неписменост (некоришћење службеног писма) постало разлог за хвалисање приучених агената утицаја (у преводу страних агената) и да показује да се држава Србија распада због нечињења њене политичке и интелектуалне елите да сачува елементарне вредности српске духовности/културе и која се помирила са колективним харакиријем српске државе.

Текст који је повод овог поста је следећи

Јапанац тужи државу због американизовања нације

(Танјуг)
Један пензионер тужио је јапанску државну телевизију због емотивне патње коју му наноси претерана употреба страних речи које програме на ТВ-у чини неинтелигентним, рекао је данас његов адвокат.

Хоџи Такахаши, 71, тражи 1,41 милион јена (14.000 долара) надокнаде због претераног коришћења енглеских речи у програмима јапанске телевизије.)
“Он сматра да је Јапан постао превише американизован”, рекао је АФП-у адвокат Мутсуо Мијата. “У земљи преовладава осећај да постајемо америчка провинција”.
Јапански језик веома је богат, али често позајмљује речи из других језика и у том процесу мења њихово значење.
И док је позајмљивање из енглеског “наслеђе” послератне америчке окупације Јапана, јапански језик речи узима и из других језика – немачког, француског и шпанског.
Због фонетске структуре јапанског, где се речи састоје од сугласника и вокала, многе позајмљене речи звуче чудно и погрешно.

Отрежњујуће: Латинизација детињства

Прочитајте овај отрежњујући текст  који је преузет са линка НСПМ-а. Обрада текста (наглашавање и илустрације) је редакције овог блога.

Слободан Антонић:  Латинизација детињства

 Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то "модерно", или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе "Европи".

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер "културцида". За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик - "српски", искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош – после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин "модернизације" и "уласка у ЕУ" прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње "Европе" и "модерности" преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. Али, као што некада Живадинки није било довољно да се прекрсти у Жаклину па да постане париска дама, тако се ни наша малограђанска средња класа – почев од нашег комшије, власника С.Т.Р-а, па све до овдашњих "доктора" за маркетинг и дизајн – није одмах преобразила у власнике лондонског Хародса и дизајнере париског Кристиан Диора. Они су остали што и јесу. Јер, њихови се купци не зову ни Џорџ, ни Моника, већ Милан и Јована, и пуко кићење латиницом није допринело ништа нити продаји, нити квалитету самих производа.

Али, истребљивање ћирилице у комерцијалној сфери, након 2000, није био једини удар. Ћирилица је убрзано затирана и у сфери јавне комуникације. Све новопокренуте дневне новине (осим једне) такође су биле на латиници, готово све комерцијалне телевизије, као и сви титловани кабловски канали, такође су своје исписе имали на латиници, и а постотак латиничних књига брзо је прешао 80 одсто. На питање зашто то раде, одговорни у овој сфери једноставно су објашњавали да је латинично тржиште веће од ћириличног. Латиничне новине се, говорили су, могу продати и припадницима наших националних мањина који пишу латиницом, а латиничне књиге се могу продавати и у Босни и Хрватској. Тако се због стотинак продатих примерака новина међу војвођанским Мађарима и Словацима, или због пет-шест примерака књиге проданих у Хрватској, запостављало и уништавало читаво једно писмо. Због површног и ћифтинског среброљубља, напуштала се вишевековна културна традиција овог народа и један од кључних елемената његовог идентитета. Има ли лакомисленијег поступка од тог?

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници.

Истина, ћирилица је и даље основно школско писмо, барем у нижим разредима. Али, то више није средство комуникације наше деце. Мој шестогодишњи син је, као и сва деца, прво научио ћирилицу. Али, он са њом није могао готово ништа – нити да прати ТВ, нити да чита натписе на сличицама или производима за децу, нити да чита СМС поруке. Морао је одмах да научи и латиницу. Латиница је постала писмо његовог детињства – баш као и за сву српску децу данас. Погледајте графите и личне записе ваше деце. Видећете да су сви на латиници. Деца желе што пре да буду као одрасли. Како у свету одраслих, а нарочито у свету забаве, постоји само латиница и наша деца брзо напуштају ћирилицу као нешто застарело и досадно. Ћирилица живи само још у школско-уџбеничком резервату. Али, само је питање тренутка када ће она и одатле нестати.

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то "модерно", или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе "Европи".

Шта да радимо? У овој ствари, у очувању ћирилице, види се озбиљност и способност наше националне елите. Али, наша елита или је сасвим незаинтересована, или директно навија за нестанак ћирилице. Тај други део елите чини "друга Србија". Она зна да ће ћирилица већ за коју годину изумрети, само ако се нешто не предузме. Зато она диже неописиву галаму - "национализам!", "национализам!", код сваког захтева за акцијом. Али, акција је нужна, не зато да би ћирилица постала једино српско писмо, већ да би се уопште одржала. У културном смислу, ћирилица је угрожена врста. И држава мора нешто да предузме, ако хоће да очува "културну разноврсност". Уставна одредба о ћирилици као службеном српском писму више није довољна. Нужан је, за почетак, закон о јавној употреби српској језика, који би обавезао произвођаче и увознике да на сваком производу декларација и упутство буду исписани ћирилицом. Нужан је закон који ће ћириличним новинама и књигама дати пореске олакшице. Нужан је закон који ће од ТВ емитера захтевати да бар 50 посто програма буде на ћирилици.

Тај закон треба да спреми Министарство културе. Али, како то очекивати када се помоћник министра из тог министарства, у једином јавном наступу неког тамошњег званичника у вези проблема писма у Србији, заложио за заштиту латинице, тачније за стављање латинице на београдске уличне табле ("због странаца")? Као да је он помоћник из министарства туризма, задужен да се странци у Србији што пријатније осећају, а не из министарства културе, чија је основна обавеза да брани и унапређује српску културу? Тог човека помињемо само као парадигму српског културњачког естаблишмента. Од тог естаблишмента се очекују велики задаци на пољу српске културе, а он је недорастао за хватање у коштац и са далеко мањим проблемима српског друштва него што је питање изумирања ћирилице. Изжлебљен из традиције и слеп за све што га се директно не тиче, наш културњачки естаблишмент није у стању чак ни да детектује проблем, а камо ли да нешто предузме.

Нужна је промена власти, како би се и у култури променила државна политика. Али, та промена неће дати резултате ако не буде праћена национално-културним освешћењем, како оног равнодушног дела елите, тако и оне небрижљиве или лакомислене средње класе. Ми морамо постати свесни шта је оно што смо, као генерација, у дугачком низу српских поколења, наследили од наших предака, и шта је оно што морамо предати нашим потомцима, сачувано и унапређено. Ћирилица је једно од драгоцености из наше културне баштине. Морамо подсетити себе, али и друге – нашег банкара, нашег трговца, нашег издавача, да не пристајемо на затирање тих драгоцености, а понајмање у име "модернизације" и "уласка у ЕУ". Наша деца не смеју да буду прва српска генерација која ће ћирилицу заборавити, а да због тога никога од њих не гризе савест. Јер, за то неће бити одговорни они. Бићемо одговорни ми, који чак ни у последњем тренутку, када се могло нешто урадити, нисмо имали ни снаге, ни воље, ни свести, да нешто предузмемо.

Отрежњујуће и просветљујуће: Венецијанска комисија и ћирилица

Свесни смо активног отпора коришћењу ћирилице у Србији. Не помаже ни то што је ћирилица СЛУЖБЕНО писмо јер има примера да и државни органи СЛУЖБЕНО комуницирају међусобно и са странкама на латиници. У озбиљној држави и међу озбиљним људима само је коришћење службеног језика и службеног писма дозвољено у службеној комуникацији.

Поједини судови иду толико далеко да НЕСЛУЖБЕНУ (необавезну) комуникацију (то јест сваку комуникацију која није на СЛУЖБЕНОМ писму) проглашавају службеном са правним последицама. То је застрашујуће са становишта очувања правне сигурности и поверења грађана у институције система. Имамо ситуацију да је непоштовање правног поретка (кршење Устава и закона) проглашено за ЕВРОПСКУ ВРЕДНОСТ односно ЕВРОПСКУ ВРЛИНУ.

И сви се питамо зашто је то тако? Сумњамо да ту нису чиста посла, сумњамо да је реч о некој и нечијој кухињи. Сумњамо да су поборници латинице страни агенти (ЦИА, МИ5, МИ6, БНД, ХОС-а, итд.), нови Срби, ЕвроСрби, Турбо Срби, антиСрби, итд.
Један од највећих савремених интелектуалаца Србије, Слободан Антонић, се усудио да мало погледа нека чињења и нека нечињења, неке иницијативе и нека размишљања и да нас обавести и отрезни у вези са неким разлозима зашто се НАМЕЋЕ латиница. 

Борба заступника латинице против заступника ћирилице и против свега на ћирилици је, гледајући ко је у њу укључен и са којим средствима, борба за истребљење ћирилице и свега што је са њом симболички и култоролошки повезано. А пошто је ћирилица у корену идентитета Србије и Срба онда је то и борба да нестане Србија и последњи Србин.

Прочитајте овај инспиративни и отрежњујући текст  који је преузет са линка НСПМ-а. Обрада текста (наглашавање и илустрације) је редакције овог блога.

Латиницу у Србији одобравам да бих знао кога да избегавам (ко ми не мисли добро).

Венецијанска комисија и ћирилица 

Коментарисаћу примедбе Венецијанске комисије на 10. члан Устава. Тај члан Устава гласи: «У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава».

Венецијанска комисија је овај члан критиковала на следећи начин: «Упадљиво је да у поређењу са Уставом из 1990. године постоји умањење заштите права на језик мањина, јер је у члану 8. тог устава изричито било предвиђено да је латинично писмо такође “у службеној употреби на начин утврђен законом.” Како произилази из члана 14., 18.2, и 75. до 81. Устава јасна је намера законодавца да се права мањина заштите на уставном нивоу. Стога Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. То је још више зачуђујуће јер се према члану 20.2. Устава достигнути ниво људских и мањинских права не може умањивати«.

Ову примедбу ћу претрести јер ми се чини да је она, као прво, добар показатељ начина на који се Венецијанска комисија обавештавала о приликама у српском друштву, а затим и да је добар показатељ извесне зловоље коју је ова комисија испољила приликом разматрања српског Устава.
Логика примедбе је, дакле, следећа:

• «већина мањина радије користи (...) латинично писмо»
• право употребе латинице било је дато ранијим уставом (1990);
• дакле, нови устав умањује «достигнути ниво људских и мањинских права».

Најпре, и ранији устав давао је предност ћирилици, бар када је реч о службеној употреби српског језика. Члан 8. Устава из 1990. каже: “У Републици Србији у службеној употреби је српскохрватски језик и ћирилично писмо док се латинично писмо користи у службеној употреби на начин прописан законом. У подручјима Републике Србије које настањују националне мањине у службеној употреби је и њихов језик и писмо, на начин утврђен законом.”

Устав из 2006, дакле, врши измену утолико што:

1. више не говори о «српскохрватском», већ о српском језику;
2. спаја одредбу о законском уређењу службене употребе латиничног писма у исту реченицу са одредбом о службеној употреби других језика и писама;
3. изоставља изричито помињање националних мањина, односно изоставља одредбу да су «у подручјима која настањују националне мањине у службеној употреби и њихов језик и писмо».

Основно што пада у очи јесте да Венецијанској комисији, изгледа, не смета изостављање уставне одредбе којом се језици и писма националних мањина изричито проглашавају службеним на територијама на којима су оне у већини. Штавише, Венецијанска комисија као да уопште и не примећује да су из уставне одредбе о службеној употреби језика испале националне мањине. Али, Венецијанска комисија баш те националне мањине користи да би критиковала чл. 10 Устава. Јер, Венецијанска комисија зна да националне мањине у Србији више воле да српски пишу или читају латиницом него ћирилицом. Зато она критикује писце Устава, пошто су им ово њихово право и задовољство ускратили.

Парадокс је у томе што је реч о одредби која регулише службену употребу српског језика. Члан 10 не каже да ће се од сада мађарски језик у службеној употреби у Србији писати ћирилицом или да ће се бугарски језик у службеној употреби у Србији писати латиницом. Не, он само регулише како ће се службено користити српски језик. Најједноставније питање које се поставља јесте – какве везе имају националоне мањине са одлуком којим ће се писмом службено користити Срби у држави Србији? И на који начин то уопште задире у било какво њихово раније право? И какво је уопште то ново, најновије и само на примеру Србије проглашено мањинско право «да се радије користи латиничним писмом» приликом писања или читања српског језика? Можда треба Венецијанску комисију предложити за неку награду, пошто је открила једно, збиља до сада никада захтевано и никада упражњавано право – право етничке мањине не само да тражи да држава са њом саобраћа на њеном језику, већ и да захтева да држава са својим грађанима који припадају етничкој већини саобраћа на писму које више одговара етничким мањинама! Замислимо неки сличан случај. Рецимо, замислимо да су Естонци или Летонци до 1992. писали и латиницом и ћирилицом. А онда су донели нови устав у коме су се определили да се естонски или летонски у службеној употреби пишу латиницом. Да ли можете себи представити Венецијанску или неку другу ЕУ комисију која каже: «Па то је страшно, то је тешко кршење права руске мањине, јер она радије користи ћирилицу». Да ли можете тако нешто да замислите? Руси тамо не само да нису добили никаква мањинска права, они чак нису добили ни држављанство! Да још Руси прописују Естонцима или Летонцима којим писмом ће да се служе њихове државе – па сваки бриселски бирократа умро би од смеха на такаву идеју!

Али те исте бирократе сасвим озбиљно Србима поручују да националне мањине у Србији имају право да захтевају да се Срби у својој држави службено користе латиницом. Јер, «већина мањина радије користи(...) латинично писмо». Да ли се овде неко шали или се стварно мисли озбиљно? Да ли Венецијанска комисија стварно мисли да је то аргумент? Да ли они стварно мисле да Срби треба да пређу на латиницу како не би повредили право етничких мањина да се српски пише латиницом?

Али, хајде да будемо искрени. Наравно да овде није реч о етничким мањинама. Јер, ако се држава Мађару из Суботице обраћа на мађарском, њега заиста није превише брига како ће се она обраћати Србину из Београда. Али, некоме јесте јако стало. Некога изгледа јако брине што српска држава покушава да заштити од убрзаног изумирања писмо које је део српског националног идентитета. Неко би изгледа јако волео да Срби што пре пређу на латиницу и тако се «коначно ослободе своје прошлости». Неко изгледа јако хоће да промени српски идентитет и од Срба направи «Евро-Србе». Неко изгледа баш не воли ћирилицу. Па онда чини да и Венецијанска комисија – која, наравно не сме да покаже ту несклоност – почиње да се користи чудним аргументима и да испада неозбиљна у очима озбиљних људи.

Али, ко је то? Ко то чини неозбиљном и нестручном Венецијанску комисију? Одговор је једноставан – њени информатори. Њени овдашњи људи од поверења, угледници од којих се увек тражи да неупућеним страним стручњацима дају «политички конктекст информација из Србије». Те «особе од поверења», ти «угледници», јесу изгледа стварни субјекти права око којих се брине Венецијанска комисија у својим примедбама на члан 10. Устава. Јер, заиста, не смета ћирилица из тог члана Мађару из Сенте или Суботице. Она смета нашем информатору, нашем угледнику. Он не воли ћирилицу. Он има проблем са њом. Ћирилица је за њега «тако примитивна», «балканска, «заостала». Његово право је повређено. Заправо, оно што је повређено јесте његово скоројевићство. И његова - мржња. Није му довољно што је 90 посто ТВ програма, 90 посто новина и часописа, 90 одсто уличних написа и 105 одсто реклама на латиници. Не, он мрзи што уопште мора да гледа и тих 10 одсто ћирилице. Он мрзи да види било шта исписано тим «примитивним» писмом. Он пати кад год види и једно једино Ф или Ж, Ш или Д - та грозна слова која подсећају на фењере, жабе или тарабе словенских сељака и ратника.

Јер, та страшна слова само су знак да његов посао није баш сасвим готов. И он се страшно брине да ће овај јадни – а он би рекао «патетични» - покушај из члана 10 Устава да се сачува бар нешто од писма наших очева и мајки можда и успети. Јер, можда се стварно деси оно најгоре, па Срби до краја ове деценије и не забораве ћирилицу? Можда њега, београдског и новосадског Европљанина до краја његовог драгоценог живота наставе да прогоне те утваре, та грозна слова – искрсавајући ту и тамо, овде и онде, кад им се не нада, подсећајући га на све што не воли, на све што се трудио да уништи, на све што је прогонио са страшћу, али систематски, мудро, рачунајући на пословичну небригу и плиткоћу памети читавог једног народа. И читаве његове елите.

Зато, хвала Венецијанској комисији! Да није ње не бисмо схватили неке ствари. Не бисмо схватили степен заслепљености и мржње нашег информатора. Не бисмо схватили степен зловоље европске бирократије. И не бисмо схватили бар нешто од задатка који стоји пред српском академском елитом.

Достигли смо планетарно дно: У Србији је кажњиво поштавање Устава и закона:Суд кажњава због Ћирилице

Привредни суд заступник латинице

Привредни суд у Београду је казнио предузеће које је од њега захтевало да му сва документа писана српским језиком доставља на ћирилици, јер на то има право по Уставу, Закону о службеној употреби језика и писама и Закону о парничном поступку.

Немања Видић 11.06.2013

***

Том предузећу као дужнику суд је доставио предлог решења за извршење Ив-3646/2013 које је он примио од другог предузећа које је поверилац, и то исписаног српским језиком и латиницом која је општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској .

Дужник је обавестио суд да се не може изјаснити о примљеном латиничком документу , јер би тиме прекршио члан 10. Устава који гласи :

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Суд није доставио дужнику исти документ исписан уставним писмом, него је одмах донео решење по коме је извршена принудна наплата дуга, и дужник је осим дуга платио и трошак принудне наплате.Тј. суд је казнио фирму која неће да прими од суда никакав латинички документ.

Суд је дужнику образложио да на ћирилици мора бити само оно што он пише, а да странке у спору не морају користити ћирилицу у српском језику. Такав став суд темељи на чињеници да законом није прецизирано које писмо морају користити странке. То ипак јесте одређено , и то најмање следећим :

Члан 2. Закона о службеној употреби језика и писама почиње реченицом „Службеном употребом језика , у смислу овог закона, сматра се употреба језика и писама …“, 

а  

чланом 6. Закона о службеној употреби језика и писама одређено је : „Свако има право да у поступку пред органом, односно организацијом која у вршењу јавних овлашћења решава о његовом праву и дужности употребљава свој језик и да се у том поступку упознаје са чињеницама на свом језику.“ 

Што значи и на свом писму.

Често се каже да будемо као остали нормални свет, па ево како је кристално јасно питање писма у судовима решила Хрватска Законом о парничном поступку, у којој уопште нема ћирилице у јавној употреби, али се то не дозвољава ни теоретски :

Članak 104
Stranke i drugi sudionici u postupku upućuju svoje tužbe, žalbe i druge podneske na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu.

Рвања између присталица ћирилице и латинице нису само у законодавству и правосуђу, него је то општа појава. Узрок је у томе што је уставној норми о једном писму у српском језику накнадно супротстављена правописна норма о два стандардна писма српског језика, и то Правописом Матице српске из 2010.г. ( главни редактор проф. др Мато Пижурица ; главни рецензент академик Иван Клајн ). Или ће држава предузети потребне мере како би правопис био усклађен са Уставом, или ће нестати српско национално писмо.

Немања Видић

Преузето са линка (Novinar.de)

Приговор Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије због недоступности евиденција и података о упису на ћирилици

Добили смо један интересантан допис у вези уписа ученика у средње школе 2013/2014. године. Представљамо га уз анонимизацију података о пошиљаоца. Биће интересантно ако више граана пошаље сличан допис Министарву просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије

Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије
На руке министру Жарку Обрадовићу
Адреса: Немањина 24
11000 Београд
Телефон: 011/3616-489
Факс: 011/3616-491
Е-пошта: kabinet@mpn.gov.rs

Приговор

Поштовани господине министре Обрадовићу,

На званичној Интернет презентацији УПИС У СРЕДЊЕ ШКОЛЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 2013/2014. (http://www.upis.mpn.gov.rs/) немам могућност да добијем информацију о упису свог детета у средњу школу на свом матерњем језику јер не постоји страница написана на српском језику. Тачније, све странице сајта су написане на писму које није у складу са Уставом Републике Србије односно нису у складу са Законом о службеној употреби језика и писма.
Како сте лице одговорно за законитост рада Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије тражим од Вас да омогућите спровођење члана 10 Устава Републике Србије и Закона о службеној употреби језика и писма и да сајт УПИС У СРЕДЊЕ ШКОЛЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 2013/2014. престане са дискриминаторским и незаконитим радом као и да омогућите доступност информација путем сајта УПИС У СРЕДЊЕ ШКОЛЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 2013/2014. на ћириличном писму српског језика. Оваквим незаконитим понашањем Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије је дискриминисало моје дете и мене у процесу остваривања загарантованих права везаних за законитост процедура уписа у средње школе и сматрам да је цео поступак уписа у средње школе у школску 2013/2014. незаконит јер су све евиденције писане на латиници што је супротно важећем Уставу Републике Србије односно Закону о службеној употреби језика и писма.
Такође тражим да и сва документа, обрасци, упутства и слично на сајту http://www.upis.mpn.gov.rs/ и у оквиру уписних процедура у средње школе Републике Србије 2013/2014. буду доступни на ћириличном писму српског језика. У противном ћу сматрати да је цео поступак уписа у средње школе Републике Србије 2013/2014. незаконит са свим последицама које из тога произилазе.

Срдачан поздрав,


__________________________
__________________________
11000 Београд

У Београду,
17.6.2013.г.

Приговор Музеју савремене уметности због непоштовања Устава и закона

Музеј савремене уметности На руке директорки Бранислави Анђелковић-Димитријевић 11070 Нови Београд, Ушће 10, блок 15 Матични број: 7033281, ПИБ: 101852247 Електронска адреса: msub@msub.org.rs, branka@msub.org.rs

Приговор

Поштовани госпођо Анђелковић-Димитријевић,

На званичној Интернет презентацији Музеја савремене уметности (www.msub.org.rs) немам могућност да добијем информацију на свом матерњем језику јер не постоји страница написана на српском језику. Тачније, све странице сајта су написане на писму које није у складу са Уставом Републике Србије односно нису у складу са Законом о службеној употреби језика и писма.

Како сте лице одговорно за законитост рада Музеја савремене уметности тражим од Вас да  омогућите спровођење члана 10 Устава Републике Србије и Закон о службеној употреби језика и писма и да сајт Музеја савремене уметности престане са дискриминаторским и незаконитим радом као и да омогућите доступност информација путем сајта Музеја савремене уметности на ћириличном писму српског језика.

Такође тражим да и сва документа, обрасци, упутства, рачуни и слично у Музеју савремене уметности буду доступни на ћириличном писму српског језика.

Напомена: Ово писмо је послато преко адресе епоште ________________________.

Срдачан поздрав,

У Смедеревској Паланци, 14.6.2013.г.

______________________ ______________________ 11420 Смедеревска Паланка

 

Питање Институту за стандардизацију Србије и одговор (2. део)

Пре пар сати смо објавили пост у вези писма и одговора Институту за стандардизацију Србије. После тога смо добили допис једног нашег читаоца из Смедеревске Паланке који је исто добио одговор. Оно што треба свакако похвалити је брзина слања одговора директора ИСС мр Ивана Крстића и напору да одговор буде аргументован што је сасвим неубичајено за институције и установе у Србији. Допис (видети линк) је упућен 1. јуна а одговор је формулисан 7. јуна што је изузетна ефикасност у нашим условима. 

Професионалност директора ИСС свакако треба похвалити и нормално да треба подржати Институт на испуњавању мисије Института. Надамо се да ће се планови на ћирилизацији у ИСС остварити у заиста кратком року. 

Ево и дописа уз нужну анонимизацију (по захтеву пошиљаоца).
Очигледно да иницијативе за применом ћирилице у институцијама Републике Србије имају смисла поготову у ситуацији када више људи иступи са сличном/истом иницијативом.
Још једном позивамо читаоце да искористе моделе дописа за комуникацију са установама и институцијама Републике Србије у циљу подсећања одговорних лица у установама и институцијама да поштују законе Србије јер су пре свега државни службеници које плаћамо ми грађани Србије.

Питање Институту за стандардизацију и одговор

Пренето са линка. Захваљујемо се на прилогу господину Јовановићу.

Подстакнут нечијим приговором ИСС који сам нашао на интернету (в. претходну поруку, горе), отворио сам њихов сајт (http://www.iss.rs/) и послао им сличан приговор. Ево га овде:

од: Љубиша Саша Јовановић <> коме:: infocentar@iss.rs
датум: 04. јун 2013. 01.19 наслов: питање


Поштовани,

Ако сте стварно "установа Републике Србије", и при том се бавите питањима стандарда, како то да не поштујете основни стандард - члан 10 Устава Србије о службеном језику и писму на свом сајту?

Молим Вас за одговор.

Љубиша В. Јовановић, проф. и преводилац за енгл. језик

(адреса, телефон)

српскаћирилица.орг.срб.

Данас сам добио одговор из ИСС путем препоручене поште на кућну адресу.

У целости је на ћирилици (укључујући моју адресу, и на крају директоров потпис), и у њему се опширно дају разлози за то што је сајт на латиници.

Прекуцаћу главне делове писма овде:

---

Поштовани господине Јовановићу,

Ваше питање у вези с употребом ћириличног писма на веб-сајту ИСС је оправдано и стога је потребно да Вам, као што смо то чинили с осталим корисницима нашег веб-сајта, образложимо зашто су подаци које он садржи у овом тренутку доступни само на латиничном писму.
Наиме, презентација података о српским стандардима ... врши се помоћу софтвера кои је Институт добио у оквиру пројекта ЕУ ... . База података о српским стандардима тренутно садржи око 42.000 записа. У њу су потпуно инкорпорирани подаци из претходне базе података о југословенским, затим српско-црногорским и ... српским стандардима, која је постојала и још постоји једино у латиничном облику јер датира из времена када се поштовала законска равноправност оба писма. Томе треба додати и чињеницу да су се од оснивања институције која се бави стандардизацијом ... (1946. године) стандарди објављивали искључиво на латиничном писму.

Међутим, у складу с чланом 15. важећег Закона о стандардизацији (Сл. гласник РС бр. 36/2009) од 1. јануара 2011. године српски стандарди и сродни документи доносе се и објављују искључиво на ћириличком писму, што говори у прилог томе да у свом раду Институт и те како поштује одредбе закона .... .

Свесни проблема на који нам указујете, молимо Вас да имате у виду да његово решавање није једноставно. Велики број података који сад постоји у бази српских стандарда није могуће у кратком периоду пребацити у једну унифицирану форму, односно у другу врсту писма - ћирилицу, јер поједини подаци у свим записима (редовима) у бази морају, у складу с правилима међународних и европских организација за стандардизацију, трајно остати на латиници, чак и када би се база у целости конвертовала у ћирилицу. Отежавајуће околности су пре свега техничке, материјалне и персоналне природе. С обзиром да сте посетилац нашег веб-сајта, сигурни смо да знате колико су текстови стандарда специфични (...). Стога се пребацивање изузетно великог броја различитих података из латинице у ћирилицу не може обавити простом конверзијом једног писма у друго, већ захтева бројне додатне активности техничке природе, уз ангажовање већег броја извршилаца ... . Институт тренутно не располаже ... . Због тога ће решавање овог питања трајати известан период (најкраћи могући) док се не обезбеде потребни услови.

Надамо се да смо успели да објаснимо разлоге ...

С поштовањем,

Директор, Мр. Иван Крстић

(печат)

Лого Института за стандардизацију Србије
На латиници???
Као да нису српска институција.

Наш мото: Латиницу у Србији одобравам јер тако знам кога да ИЗБЕГАВАМ!

Латиницу у Србији одобравам  јер тако знам кога да ИЗБЕГАВАМ!

Приговор Институту за стандардизацију Србије у вези употребе службеног језика и писма

ИНСТИТУТ ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРБИЈЕ На руке директору Стевана Бракуса 2 11030 Београд Матични број: 17740580, ПИБ: 105801694 Електронска адреса: infocentar@iss.rs

Приговор

Поштовани господине директоре,

На званичној Интернет презентацији Института за стандардизацију Србије  (http://www.iss.rs)  немам могућност да добијем информацију на свом матерњем језику јер не постоји страница написана на српском језику. Тачније, све странице сајта су написане на писму које није у складу са Уставом Републике Србије односно нису у складу са Законом о службеној употреби језика и писма.

Како сте лице одговорно за законитост рада Института за стандардизацију Србије тражим од Вас да  омогућите спровођење члана 10 Устава Републике Србије и Закон о службеној употреби језика и писма и да сајт Института за стандардизацију Србије престане са дискриминаторским и незаконитим радом као и да омогућите доступност информација путем сајта Института за стандардизацију Србије  на ћириличном писму српског језика.

Такође тражим да и сва документа, обрасци, упутства, рачуни и слично у Националној служби за запошљавање  буду доступни на ћириличном писму српског језика.

Напомена: Ово писмо је послато преко адресе епоште _____________________.

Срдачан поздрав,

У Смедеревској Паланци, 1.6.2013.г.

___________________ ___________________ 11420 Смедеревска Паланка

Приговор Железницама Србије а.д. у вези употребе службеног језика и писма

Железнице Србије акционарско друштво, Београд За Драгољуба Симоновића, генералног директора Немањина 6 11000 Београд-Савски Венац ПИБ: 10385999,  Матични број: 20038284 Електронска адреса: medijacentar@srbrail.rs

Приговор

Поштовани господине Симоновићу,

На званичној Интернет презентацији Железнице Србије акционарско друштво (http://zeleznicesrbije.com)  немам могућност да добијем информацију на свом матерњем језику јер не постоји страница написана на српском језику. Тачније, све странице сајта су написане на писму које није у складу са Уставом Републике Србије односно нису у складу са Законом о службеној употреби језика и писма.

Како сте лице одговорно за законитост рада Железнице Србије акционарско друштво тражим од Вас да  омогућите спровођење члана 10 Устава Републике Србије и Закон о службеној употреби језика и писма и да сајт Железнице Србије акционарско друштво престане са дискриминаторским и незаконитим радом као и да омогућите доступност информација путем сајта Железнице Србије акционарско друштво на ћириличном писму српског језика.

Такође тражим да и сва документа, обрасци, упутства, рачуни и слично у Железнице Србије акционарско друштво буду доступни на ћириличном писму српског језика.

Напомена: Ово писмо је послато преко адресе епоште __________________________.

Срдачан поздрав,

У Смедеревској Паланци, 01.6.2013.г.

________________________ _________________________ 11420 Смедеревска Паланка