Црна Хроника: ДВОЈАКИ АРШИНИ СУДА: Вељи Илићу дозволили ћирилицу, а мени нису

Илић није платио казну од 1,3 милиона динара зато што је адвокат друге стране написао поднесак латиницом, док за мене то правило не важи, објаснио је Бошко Вукчевић

За њега важе посебна правила...Велимир Илић

 ЧАЧАК - Неће латиницу.

- Основни суд у Чачку онемогућио ми је да у парничном поступку користим ћирилично писмо! Поднесци противне стране писани су латиницом, а ја сам тражио да их суд одбаци јер су ми неразумљиви. Подсећам да је крајем прошле године исти овај Основни суд укинуо решење којим је министар Велимир Илић био обавезан да плати 1,3 милиона динара новинару Владимиру Јешићу само зато што је адвокат Јешића написао поднесак латиницом - каже за Курир Бошко Вукчевић из Чачка.

Три пута подносио захтев

Он објашњава да је током првостепеног поступка три пута тражио да му се омогући употреба ћириличног писма.

- И у жалби на пресуду изричито сам навео да ми је у поступку онемогућена употреба мог језика и писма, што представља обавезан разлог за укидање пресуде и враћање на поновни поступак. Међутим, Апелациони суд у Крагујевцу навео је да нема апсолутно битних повреда одредаба парничног поступка. Апсурдна је ситуација да се припаднику већинског народа у срцу Србије не омогућава да током поступка користи ћирилицу, писмо које је у службеној употреби у Србији - каже Вукчевић.

Према његовим речима, очигледно је суд има двојаке критеријуме.

Жалба Стразбуру

- Због свега ћу се жалити Уставном суду Србије, а можда чак и Европском суду за људска права - каже огорчени Чачанин.

 (Д. Ч.)

Пренето са линка (Курир)

Преносимо: Инжењери ће се коначно посрбити

Преносимо са портала Вијести Онлајн

ИНЖЕЊЕРСКА КОМОРА СРБИЈЕ УВАЖАВА ПРИМЕДБУ

Од господина Немање Видића замољени смо да објавимо овај одговор ИКС на примедбу од стране удружења „Српска азбука“ за занемаривање ћирилице:

Инжењеријска комора Србије.
ИНЖЕЊЕРСКА КОМОРА СРБИЈЕ Булевар војводе Мишића 37,
П. ФАХ 32, Београд.

Број 2490 Датум: 20.9.2013. г. Београд

Српско национално удружење СРПСКА АЗБУКА
Ул. Недељка Гвозденовића бр. 10
11076 Београд

Поштовани,

Поводом вашег дописа упућеног Инжењерској комори Србије дана 02.9.2013. године, а примљеног 11.9.2013. године и заведеног под бр. 2369, као и дописа од 25.6.2013. године и заведеног под бр. 1519, а у вези сугестија које сте нам поднели у вези коришћења латиничног писма при представљању Коморе на Интернету, слања обавештења чланству путем Интернета и оглашавања латиничних реклама у ћириличном Гласнику, обавештавамо вас да смо сагласни са вашим наводима, као и да су стручне службе Секретаријата Коморе предузеле мере на изменама целокупне базе података која је енкодована у латиничном фонту, те је за промену исте потребан одређени временски период.

Свакако захваљујемо на изнетим сугестијама.

С поштовањем,

ПРЕДСЕДНИК ИНЖЕЊЕРСКЕ КОМОРЕ СРБИЈЕ
Милован Главоњић, дипл. инж. ел.

Писмо „Српској азбуци“

Можда је ово само историја. Очекујемо ускоро конкретне потезе. Можда се коначно назире победа. Ово треба да служи као доказ како држава мора да поступа у вези са ћирилицом.

http://www.ingkomora.org.rs/

Инжењеријска комора Србије.

У Хрватској је све хрватско, а у Србији ништа није српско.

http://www.his.t-com.hr/direktorij_his/hrvatski/HISPocetak.htm

Хрватски инжењерски савез

Протест Народној банци Србије због забране употребе ћирилице у електронском банкарству

(Фото: Удружење Ћирилица) 

Преузето са линка (Васељенска ТВ, Жељко Филиповић) 

Ми грађани поштоваоци ћирилице најоштрије протестујемо због одлуке Народне банке Србије да забрани употребу ћирилице у електронском банкарству, и ту забрану доживљавамо као недопустиву дискриминацију грађана по основу привржености писму нашег народа. Најозбиљније намеравамо да се обратимо заштитнику грађана са захтевом да нас заштити од ове дискриминације, али поштујемо упутство из Канцеларије заштитника да се претходно обратимо установи на коју имамо примедбе.

Не постоји ни један разлог историјске, цивилизацијске, културолошке, пословне, практичне или техничке природе да се у Србији забрањује употреба нашег хиљадугодишњег писма. Напротив, у животу и пословним делатностима нашег народа не постоји ни једна област у којој наша ћирилица не би могла да се користи.

Шта више, ова ваша исхитрена и непромишљена одлука код нас изазива најстрашније ацоцијације на акције наших највећих непријатеља из прошлости:

Један од првих закона НДХ

Исте ове снаге и данас у Вуковару и широм Хрватске бесрамно испољавају мржњу према ћирилици. Не мислимо да вас изједначавамо са овим снагама, и знамо да сте ту одлуку брзоплето и некритички донели под утицајем правих криваца у вашој установи за овакав однос према ћирилици – инжењерâ информатике, програмерâ и систем администраторâ, људи који немају ни знања ни воље да рачунаре и корисничке програме (а не „апликације“!) подесе и припреме за рад са службеним писмом овог народа и државе – ћирилицом. Немојте нам махати њиховим дипломама и звањима, јер титуле не завршавају послове, него обратите пажњу на оно на шта ми указујемо, што их компромитује – на њихов учинак, а он нас не може „импресионирати“. Немојте нам махати ни звучним именом ваше установе, јер ни оно не завршава послове, и није никаква „гаранција“ да се тим вашим чиновницима „не може ништа пребацити“. Ми поштоваоци ћирилице смо се више пута уверили да баш по државним установама – министарствима, факултетима, библиотекама, здравственим и културним установама, банкама, највећим приватним и другим производним и услужним фирмама – људи који се баве одржавањем рачунара и организовањем рачунарских мрежа су пре „ухлебљеници“ него „упосленици“. Због незнања, безвољности и неспособности тих људи, грађани су постали њихови таоци, заробљеници, а највећа жртва је – ћирилица.

Не очекујемо да нам верујете „на реч“. Не очекујемо ни да покажете вољу да наше примедбе саслушате и узмете у разматрање. Због тога, а да бисмо вам помогли да видите да је ђаво заиста однео шалу, навешћемо вам примере неспособности програмера баш у највећим државним установама да рачунаре оспособе за рад са ћирилицом – службеним писмом ове земље по члану 10. Устава Србије:

Погледајте сраман пример из некадашње Народне канцеларије председника Републике из времена Бориса Тадића. Ево како су ми 31.3.2009. г. одговорили на моју ћириличну поруку:

Исто незнање су показали и програмери Националног тржишта рада и услуга Србије:

„Телеком Србија“, фирма у 100%-ном власништву државе такође има „ухлебљенике“:

Грађанин је „Пошти Србије“ упутио електронском поштом поруку на ћирилици. Ево како је „Пошта“ примила ту поруку, и како је одговорила:

—– Originalna poruka —–

Pošiljalac: zvonko.ilic@e-fakultet.rs

Datum: Petak, Jul 27, 2012 22:39

Tema: Pitanje sa sajta www.posta.rs

Primalac: contact@ptt.rs

?????? ????

zvonko.ilic@e-fakultet.rs

7/27/2012 10:35:40 PM

??? ??????? ? ??????????? ????? ????? ?????? ???? ??????????? ?????

????? ?????? ? ???? ?? ??????? ????? ????????? (???? 10)??? ????? ????

????? ???? ?? ???????? ?????? ????? ???? ?? ???????????

????? ??? ???????? ?????? ???????????

?? ?? ??? ?? ???????? ????????

———————–

——– Original Message ——–

Наслов: Re: Pitanje sa sajta www.posta.rs

Датум: 30-07-2012 10:40

Од: contact <contact@ptt.rs>

За: zvonko.ilic@e-fakultet.rs

Poštovani,

Molimo vas da ponovite pitanje, budući da Vašu poruku nije moguće pročitati.

S poštovanjem,

Pošta Srbije

—————————

Овако и ваш Core banking систем прима ћириличне трансакције физичких и правних лица својих клијената. Без удубљивања у сам програм и без намере да „трупе мозак“ његовим прилагођавањем, ваши програмери су једноставно „жмурећи“ приступили његовом коришћењу у затеченом стању, а пошто тај неприлагођени програм нашу ћирилицу доживљава као низ упитника, они су вас убедили да не ваља – ћирилица! А ви, у страху да се не замерите „стручњацима“ и да вас они не прогласе за „неупућене и ненадлежне“, једноставно сте ћутке пристали да им угодите. Забранили сте писмо свог народа, а оставили писмо националне мањине. Међутим, данас човек уопште не мора да буде „информатичар“ да би знао да и најсавременија телекомуникациона техника не признаје никакве „сметње“ за коришћење ћирилице. Погледајте бруку професионалних информатичара. Погледајте како и најобичнији људи, аматери, који се техником баве из личне људске радозналости, са чак наглашено једноставним и јефтиним техничким средствима, успешно користе ћирилицу.

Српски ћирилични рачунар

Српска тастатура

СМС на српском језику

А да код нас има и програмера који спасавају част своје струке показује и овај пример:

Данас су могуће и адресе електронске поште на било којем националном писму:

Нелатиничне адресе електронске поште

Па и на српском:

Миодраг Којић: Ћирилица више од лингвистике

Тамо где нестане ћирилице и српског језика, врло брзо нестане и Срба - истина је која се прећуткује, док се истовремено у школски систем Републике Србије уводе новопроглашени језици успостављени некаквом скупштинском већином. Такво деловање у образовању започело је на северу наше републике, а наставило се и у Рашкој области, супротно лингвистичкој науци, језичкој пракси, вековној традицији и здравом разуму, ради јефтиних дневнополитичких потреба, где се препушта језичко благо нашег народа, не схватајући да се тако топи и његова суштина, идентитет и сече корен који нас држи столећима. Jер без свога језика и ћирилице престајемо да постојимо као посебна нација.

Затирањем српског писма и језика, као наставком политике новосадског договора из 1954. године, када су српски лингвисти по диктату српских комуниста препустили свој језик другима и који је увођењем лажног богатства са два писма довео до сумрака ћирилице, данашњи „експерти“ налазе суптилније начине за порицање сопственог језика и писма. Новосадски договор престао је да важи свуда осим у главама домаћих лингвиста и, на наше разочарање, и појединих књижевника. Другачије се не може разумети када водећи српски лингвиста, академик Иван Клајн за ћирилицу каже да је „једнонационално и режимско писмо“. Ако је неко стручан и образован, поготову ако је образовање стекао по с/х моделу, не мора аутоматски бити способан да разуме позадину процеса којим се задаје судбоносни ударац свему што подсећа на темељно српско. Или се ради о свесном диктату оних што не одустају, јер су нашли смишљену формулу са два писма, две аутономне покрајине, два дијалекта, два ратна покрета са две идеологије, као највећим богатствима. Само то богатство није западало другим народима, било је резервисано искључиво за Србе, сервирано од стране њихове елите, добро плаћене за такве послове.

Уместо да се налазе начини да се зауставе вечите двојбе и поделе у народу и коначно интегрише ћирилица у све поре друштвеног живота, јер „тамо где јединство влада ту станује Бог“ и да напокон „плетемо своју националну песму сходно својим моћима“, како каже деспот Стефан Лазаревић, институције српске државе настављају са политиком самопорицања српске културе и духовности.

Другачије не можемо разумети, а камоли оправдати поступке Министарства просвете и Матице српске када на почетку 21. века настављају да претварају Србију у својеврсну културну и духовну колонију Запада, сводећи је на србијанску и поткултуру суседне Хрватске. Сваки добронамерни интелектуалац лако ће препознати матрицу о нашем поновном, пожељном пројугословенском понашању ради евроунијатске подршке „пријатеља“ из Загреба. Прећуткује се да управо они желе односе сличне онима који су створени формирањем Југославије 1918. године, када је нова држава постојала док је служила хрватској ствари. Чим се појавио и минималан захтев за равноправност у таквој држави, са појавом Милошевића, таква СФРЈ се распала. Дакле, она је могла да функционише само под јурисдикцијом Загреба. Тако је и враћање ћирилице 1990. у Устав Србије, заслугом академика Радомира Лукића, био додатни камен који је позивао „браћу“ на разбијање заједничке државе.

Данас смо сведоци догађаја којима се позивање на евроинтеграције и сарадњу у региону своди на враћање под доминацију еврохрватске независне државе и прећутно признавање водеће улоге доглавницима из Загреба. Иако је још Конфучије тврдио да „народ чувају симболи а не држава и војска“, очигледно је да у задатим односима на простору „југосфере“ нема места за ћирилицу као препознатљиви симбол српства. Уосталом, то се лако могло уочити на улицама Вуковара и Загреба приликом протеста против увођења ћирилице. О преправљању злокобне историје НДХ и прославама „a la Tompson“, не вреди говорити.

Водеће културне институције Србије остаће упамћене и по непрестаном залагању за увођење латинског писма у образовни систем Србије, као и по штампању српско-хрватског речника, супротно традицији и супротно Уставу и закону Републике Србије. После неуставног Правописа 2010. године, где је латиница први пут у историји именована као стандардно писмо српског језика, сада се Предлогом закона о основном образовању покушава увођење и озакоњење латинице и када је реч о школској евиденцији или издавању јавних исправа: ђачких књижица, сведочанстава, уверења и осталог.

Тако је чланом 86 предложеног Закона о основном образовању омогућено да се за званичну писану документацију у школама поред ћирилице користи и латинично писмо – незабележено у историји српске просвете, али и супротно Уставној одредби (члан 10) „да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“.

Чланом 89 предложеног закона је дато за право онима који то желе да јавне школске исправе издају на српском језику и латиничном писму. Дакле, ко буде хтео, по својој сопственој вољи и опредељењу, моћи ће да издаје ученицима и сведочанство на латиници, као незабележен случај у историји писмености овога народа и као пример брисања свега што нас је чинило православним Србима почев од свете браће Ћирила и Методија, који су први уждили кандило писмености и благослов слова, до светомученика Петра Зимоњића. Оно чиме смо сведочили вековима да смо Срби и да смо деца Светога Саве, предаје се на вољу и лично нахођење и тумачење управним органима сваке школе појединачно, као још један очигледан пример растакања српске свести, духовног бића и идентитета сваког појединца и, оно што је најопасније, наставак разарања суверенитета и јединства српске државе.

Никада у својој историји, од настанка српске државности и писмености, није у српској просвети издавано сведочанство осим на ћирилици. Другачије је било могуће само када је Србија била окупирана, као у време аустроугарске окупације Србије 1915 – 1918. године. Колики је значај српске ћирилице сведочио је и својим делом свети владика Николај Велимировић, када је враћао писма написана латиницом, желећи да личним примером подстакне Србе на очување сопствене свести.

Да ли се настављањем политике према српском писму жели продужити даљи губитак суверенитета српске државе и показати да нам ништа није свето и да је затирање ћирилице, даља латинизација и кроатизација општеприхваћен процес урушавања свега националног зарад неизвесне европске будућности?

Да ли је дошло време за одрицање од наше прошлости и наших часних предака и да ли је почело спровођење захтева о промени колективне свести као што је то јавно, нескривено и недостојно тражено од нас. Ми знамо да „без ћирилице нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби“ (проф. Лазо М. Костић), истовремено прихватајући све оно што је у прошлости написано и другим писмом, укључујући и латиничну књижевност Дубровника и савремену с/х књижевност као део српске културне баштине.

Треба ли подсећати државне структуре да Међународни стандард 12199 не наводи српски језик као језик данашњице који користи латинично писмо и да се све написано на таквој, Гајевој абецеди, бележи у корпус хрватске културне баштине? Супротно другим европским народима који уз свој језик имају само једно писмо, српском народу се непрестано подмеће теза о богатству са два писма, иако је то основ за растакање нације и представља извор непрекидних подела.

Ако као народ пристанемо на оваква понижења, показујемо се недостојним својих цивилизацијских тековина и прелазимо у повлачење и тамо где нема нити једног ваљаног разлога за попуштање и промену своје историјске свести. Непрестано народно повлачење, засигурно потенцира мањак самопоуздања и воље да се може кренути напред. Као и увек, проблем је у главама и пројектованој свести о другоразредној улози која нам припада у свим расподелама на „међународном“ тржишту.

Зато је стварање суштински јаке основе, духовног преображаја и враћање традиционалним и провереним вредностима предуслов за сваки, па и економски просперитет. И питање ћириличног писма, као стуба националног идентитета, не треба везивати само за историјско, духовно или културолошко-социјално питање, већ је то питање и од егзистенцијалног значаја у неприхватању наметнуте свести о вреднијем туђем писму и доминантности комплетне стране (пре свега западне) технологије. Када се уз подршку домаће политичке елите и увозничког лобија крене у формирање поданичког менталитета, а тиме и пристајања на разне врсте самопорицања, постаје прихватљиво и пожељно, да се зарад ничега одричемо сопствених вредности.

Историјски је препознатљиво да појединци који су решили да промене свој српски идентитет, свесно тај пут започињу најпре напуштањем свог писма, и то им се не може бранити. Овде се и не ради о њима и њиховом искушењу на путу који су самоиницијативно одабрали. Оно на шта имамо право је да такве појаве називамо правим именом и по прихваћеним друштвеним теоријама дефинишемо на једино прихватљив начин. Уосталом православни човек са вером у срцу и не може другачије него да шири истину и само истину, ма каква она била.

Преносимо: Кршење уставне норме о језику и писму

Пренето са линка 

Српско национално удружење "СРПСКА АЗБУКА"
11076 Београд
Недељка Гвозденовића 10
Т/ф 301 70 85
Моб. 063 234 814
Бр. 018/2013                                        
08.05.2013                                                                                                         

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
Председник ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ

ПРЕДМЕТ : Кршење уставне норме о језику и писму

       Дана 12.03.2013. предали смо на протокол наш допис  бр. 008/13 од 04.03.2013.г.,, чији је предмет Кршење уставне норме о језику и писму. До данас нисмо добили одговор, иако смо интервенисали телефоном и два пута долазили . Оба пута нам је речено да је надлежна особа на службеном путу. Веровали смо да је Србија уређена држава макар толико да кабинет Председника одговара на службене дописе, али смо сада ипак приморани да тражење одговора учинимо јавним.

      Ви сте у предизборној кампањи обећали да ћете се држати Устава Републике Србије, а већ на интернету Ваш кабинет крши уставну норму о језику и писму, тако што се представља на English I Srpski I Српски. Оно “Srpski“ у ствари  представља хрватску латиницу  (општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској) , а “Српски“ је једино српско национално писмо – српска  ћирилица. То “Srpski“ и “Српски“ , и то тим редоследом, могла је српска власт видети и преузети од власти Федерације БиХ ! На показани начин Ваш кабинет  је подржао неуставну правописну норму из  Правописа Матице српске из 2010.г. ( главни редактор проф. Мато Пижурица ;  рецензент академик Клајн), по којој је и ова хрватска латиница неосновано проглашена за друго стандардно писмо српског језика. У целом свету нема неког таквог  примера супротстављености правописне норме уставној норми, нити  постоје два конкурентска писма у једном језику. Аустријски цензор Јернеј Копитар је још половином XIX века оставио сведочење да је реформу српског језика – уз могућност његовог писања и латиницом, смислио да би одвојио Србе од православне и ћириличке Русије (извођач радова му је био  Вук Караџић), и приближио их католичком свету. Хрватску латиницу су комунисти увели у српски језик ( извођач радова им је била – и остала Матица српска) управо зато да би  истиснула и заменила ћирилицу, с обзиром на природну законитост да два писма не могу дуго опстати у једном језику.

Ви сте председник државе у којој :

• САНУ о трошку српског народа израђује речник српскохрватског уместо српског језика.
• У уџбенику за средње школе само на корицама пише СРПСКИ ЈЕЗИК, а у њему се  изучава српскохрватски језик, што је – са српскохрватским речником – први корак ка губљењу  српског имена језика и српског народног имена.
• Српски ученици и студенти уче из једне књиге проф. др Миливоја Солара из Загреба, у којој је он српске писце и српске народне песме присвојио у корист хрватске   књижевности, а из друге његове књиге уче књижевне појмове на примерима стихова само хрватских  писаца. Издавач Службени гласник из Београда, а домаћи су и уредници.
• Државна власт масовно крши уставну језичку норму по којој су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а нарочито на интернету.
• У продавницама није могуће видети ниједан производ означен српским националним писмом, иако се – по Уставу – у српском језику може користити само српска ћирилица.
• Српском народу није омогућено да купи ћирилички мобилни телефон и ћирилички  компјутер, а што је у њиховим државама омогућено свим другим ћириличким народима света.
• Неуставним Законом о службеној употреби језика и писма предвиђене су казне само за  некоришћење латинице за језике националних мањина, али не и за некоришћење ћирилице у српском језику, чиме је дат сигнал и отворен пут за искорењивање ћирилице из  националне свести Срба, и за њихово потпадање под хрватски културни утицај и  доминацију.
• Државни врх не разуме ћирилицу као темељни српски национални симбол, и као  елемент српског суверенитета, док у Хрватској свако – од детета до академика – зна да је она исто што и Србин, па их десетине хиљада на скуповима не дозвољавају ћирилицу  тамошњим Србима, док је овдашњим Србима не даје њихова – српска државна власт. Истовремено, национално самопоштовање и достојанство српског народа урушено је у толикој мери да данас Хрватска на свом писму у “српском“  језику позива Србе на њено море са по 900 билборда у Србији.

С поштовањем,
                                            Председник :

                                            Проф. др Зоран Милошевић