Службена употреба језика и писма - нека размишљања на задату тему (хорор у јавној комуникацији)

Често се јавља дилема које су ситуације службене а које не што је посебно везано за ситуације везане за употребу службеног језика и писма. Тој ситуацији у одређеној мери доприноси и нејасноћа  појединих формулација Закона о службеној употреби језика и писма (даље ЗСУЈП).

Ова размишљања су покушај да се отклоне неке дилеме код аутора овог прилога у жељи да се подстакне дијалог о датој теми.

Али да кренемо од онога што није спорно или нам се то само чини).

Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра се употреба језика и писама у раду (члан 2 ЗСУЈП): 

• државних органа, 
• органа аутономних покрајина, 
• градова и општина (у даљем тексту: органи), 
• установа, 
• предузећа и 
• других организација кад врше јавна овлашћења (у даљем тексту: организације које врше јавна овлашћења).

Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра се и употреба језика и писама у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду других организација кад врше послове утврђене овим законом.

Коментар: Овде је важно приметити да се терминолошки разликује организација која врши јавно овлашћење и организација (било која организација).  Ово је важно због даљег текста закона када се користе ови термини.

Службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба језика и писама у (члан 3 ЗУСЈП):

• 1) усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанима;
• 2) вођењу поступка за остваривање и заштиту права, дужности и одговорности грађана;
• 3) вођењу прописаних евиденција од стране општинских органа и организација које врше јавна овлашћења на територији општине (у даљем тексту: евиденције);
• 4) издавању јавних исправа, као и других исправа које су од интереса за остваривање законом утврђених права грађана;
• 5) остваривању права, дужности и одговорности радника из рада или по основу рада.

Службеном употребом језика и писама сматра се и употреба језика и писама при:

• исписивању назива места и других географских назива, 
• назива тргова и улица, 
• назива органа, 
• организација и фирми, 
• објављивању јавних позива, 
• обавештења и упозорења за јавност, 
• као и при исписивању других јавних натписа.

Коментар: Читајући ово долазимо до закључка да је реално мало ситуација у којима употреба језика и писма није службена. 

Нема сумње да је службена употреба језика и писма у следећим ситуацијама:

• свака употреба у установама културе, 
• свака употреба у установама образовања (основне и средње школе, факултети, универзитети, институти), 
• установама здравства, 
• јавним предузећима, 
• јавним агенцијама.

Посебно је важна констатација да се службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба језика и писама у (члан 3 ЗУСЈП) у усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанима. Овим се налаже свим организацијама (правним субјектима) да са странкама комуницирају на службеном језику и писму. Овде треба поново нагласити да законодавац прави разлику између организација и организација када врше јавна овлашћења вероватно да нагласи разлику између истих али треба приметити да је било довољно да се наведе само организација јер су тим термином обухваћени сви правни субјекти.

Имајући у виду речено које су ситуације СЛУЖБЕНЕ?

Покушаћемо да наведемо само неке. Ако грешимо исправите нас.

Свака комуникација са државним органима и организацијама је службена као на пример: огласна табла, сајт, блог, обавештење и слично.

Сваки плакат, обавештење, документ на огласној табли, садржај сајта, блога, база података, најава догађаја у установама културе, установама образовања, установама здравства, јавним предузећима, јавним агенцијама је службена комуникација. 

Овде посебно треба истаћи службеност излагања, предавања, испита, тестова и сличност. Предавање у основној и средњој школи, на факултету и на неком другом месту је службена активност и сагласно томе сви материјали у писаној форми морају бити на ћирилици. 

Уколико предавање било где врши запослени у наведеним установама или у име и за рачун истих на латиници поставља се питање законитости истог односно незадовољан ученик, родитељ, студент или полазник обуке може да постави питање законитости и да због реченог предавање, дипломски рад, матурски рад или било који други документ буде стављен ван снаге. Последице нису ни мало безазлене. Речено важи и за скрипту, књигу, збирку задатака или било који писани документ. Ако је испит заказан обавештењем на латиници исто је незаконито и студенти формално не би требало да трпе последице због незаконитости истог односно као да није било заказивања испита.

Ако кренемо даље имамо да су обавештења о производима, натписи у радњама, декларације производа и слично незаконите ако су на латиници односно због неслужбености комуникације која мора да буде службена (на службеном језику и писму) угрожена су права потрошача.

Слична је ситуација и са медијима и рекламама. Рекламе на латиници су службена комуникација произвођача са грађанима и стога да би била законита мора да буде на ћирилици.

Ови једноставни примери службене употребе језика и писма показују у којој мери је Србија потонула у безакоње а такође показује сву слабост институција Републике Србије које о законитости треба да воде рачуна.

Да не говоримо о другој страни медаље да је коришћење латинице у суштини окупаторска ароганција јер је иста први пут у службеној употреби уведена 1915. на бајонетима окупационих трупа аустроугарске војске. Коришћење латинице је у Србији био и остао чин окупационе аргнације. На бази реченог Србија је окупирана земља јер је стање у коришћењу ћирилице исто као у периоду 1915-1918.
И шта нам је чинити. Да ли да ћутимо или да се боримо за своје право да користимо свој службени језик и своје службено писмо (ћирилицу)?

---

ЗАКОН О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСАМА

("Сл. гласник РС", бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 - др. закон и 30/2010)

I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1

У Републици Србији у службеној је употреби српски језик.

У Републици Србији у службеној је употреби ћириличко писмо, а латинично писмо на начин утврђен овим законом.

На подручјима Републике Србије на којима живе припадници националних мањина у службеној употреби су, истовремено са српским језиком и језици и писма националних мањина, на начин утврђен овим законом.

Члан 2

Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра се употреба језика и писама у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина (у даљем тексту: органи), установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења (у даљем тексту: организације које врше јавна овлашћења).

Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра се и употреба језика и писама у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду других организација кад врше послове утврђене овим законом.

Члан 3

Службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба језика и писама у:

1) усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанима;

2) вођењу поступка за остваривање и заштиту права, дужности и одговорности грађана;

3) вођењу прописаних евиденција од стране општинских органа и организација које врше јавна овлашћења на територији општине (у даљем тексту: евиденције);

4) издавању јавних исправа, као и других исправа које су од интереса за остваривање законом утврђених права грађана;

5) остваривању права, дужности и одговорности радника из рада или по основу рада.

Службеном употребом језика и писама сматра се и употреба језика и писама при: исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа.

Члан 4

Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког, и латиничким писмом.

У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом.

Члан 5

Саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи исписују се ћириличким и латиничким писмом.

Саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица и тргова и други јавни натписи могу се, поред ћириличког, исписивати и латиничким писмом.

Члан 6

Свако има право да у поступку пред органом, односно организацијом која у вршењу јавних овлашћења решава о његовом праву и дужности употребљава свој језик и да се у том поступку упознаје са чињеницама на свом језику.

Члан 7

У службеној употреби текст на језицима и писмима националних мањина (у даљем тексту: језици националних мањина) исписује се после текста на српском језику испод или десно од њега, истим обликом и величином слова.

Ако је више језика националних мањина у службеној употреби, текст на тим језицима исписује се после српског језика по азбучном реду.

II СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА ЛАТИНИЧКОГ ПИСМА

Чл. 8 и 9

(Брисани)

Члан 10

Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничким писмом, текст на латиничком писму исписује се после текста на ћириличком писму, испод или десно од њега.

III СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА ЈЕЗИКА И ПИСАМА НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА

Члан 11

На територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе припадници националних мањина, њихов језик и писмо може бити у равноправној службеној употреби.

Јединица локалне самоуправе ће обавезно својим статутом увести у равноправну службену употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва.

Службена употреба језика националних мањина из става 1. овог члана подразумева нарочито: коришћење језика националних мањина у управном и судском поступку и вођење управног поступка и судског поступка на језику националне мањине; употребу језика националне мањине у комуникацији органа са јавним овлашћењима са грађанима; издавање јавних исправа и вођење службених евиденција и збирки личних података на језицима националних мањина и прихватање тих исправа на тим језицима као пуноважних; употребу језика националних мањина на гласачким листићима и бирачком материјалу; употребу језика националних мањина у раду представничких тела.

На територијама из става 2. овог члана, имена органа који врше јавна овлашћења, називи јединица локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица и други топоними исписују се и на језику дотичне националне мањине, према њеној традицији и правопису.

Језици националних мањина који су у службеној употреби у раду органа аутономне покрајине утврђују се њеним статутом.

Закони и прописи се објављују и на језицима националних мањина, у складу са посебним законом.

Припадници националних мањина чији број у укупном становништву Републике Србије достиже најмање 2% према последњем попису становништва могу се обратити републичким органима на свом језику и имају право да добију одговор на том језику.

Припадници националних мањина чији број у укупном становништву Републике Србије не достиже 2% према последњем попису становништва могу се обратити републичким органима на свом језику и имају право да добију одговор на том језику преко јединице локалне самоуправе у којој је језик те националне мањине у службеној употреби, при чему јединица локалне самоуправе обезбеђује превођење и сноси трошкове превођења дописа упућеног републичком органу и одговора тог органа.

Члан 12

Првостепени управни, кривични, парнични или други поступак у коме се решава о правима и дужностима грађана води се на српском језику.

Поступак из става 1. овог члана може се водити и на језику националних мањина који је у службеној употреби у органу, односно у организацији која води поступак.

Ако је орган, односно организација која води поступак образована за више општина, поступак се може водити на језицима националних мањина који су у службеној употреби у општинама обухваћеним подручјем тог органа, односно организације и то за странке у поступку - припаднике националних мањина који имају пребивалиште у општини у којој је у службеној употреби језик националне мањине.

Кад у поступку учествује једна странка - припадник националне мањине, поступак се, на њен захтев, води на језику националне мањине који је у службеној употреби у органу, односно организацији која води поступак.

Кад у поступку учествује више странака чији језици нису исти, поступак се води на једном од језика који су у службеној употреби у органу, односно организацији која води поступак о коме се стране споразумеју.

Ако се странке не споразумеју о томе на ком ће се језику водити поступак, језик поступка одређује орган, односно организација пред којом се води поступак, осим ако једна од странака захтева да се поступак води на српском језику, у ком случају ће се поступак водити на том језику.

Члан 13

Утврђивање језика на коме ће се водити поступак је претходно питање о коме, у складу са одредбама овог закона, одлучује лице које води поступак.

Службено лице које води поступак дужно је да упозна странку који су језици у службеној употреби на подручју органа, односно организације пред којом се води поступак и да затражи од странке да се изјасни на ком ће се језику водити поступак.

Док се не утврди језик поступка, службено лице води поступак на српском језику.

Начин утврђивања језика поступка и утврђен језик поступка назначује се у записнику.

Члан 14

Записник и одлуке у првостепеном поступку и у вези с тим поступком израђују се, као аутентични текстови, на српском језику и на језику националне мањине, ако је на језику националне мањине вођен поступак.

Странка у поступку чији језик није утврђен као језик поступка има права утврђена у чл. 16. и 17. овог закона.

Члан 15

Другостепени поступак води се на српском језику, а странке у поступку имају права утврђена у чл. 16. и 17. овог закона.

Другостепено решење, одлуку, записник, поднеске, исправе и друга писмена у другостепеном поступку и у вези с другостепеним поступком преводи првостепени орган или организација на језик, односно језике на којима је вођен првостепени поступак.

Члан 16

На подручјима на којима језици националних мањина нису у службеној употреби, органи, односно организације који воде поступак дужни су да припадницима националних мањина који код њих остварују своја права и обавезе обезбеде:

1) да у поступку код ових органа и организација употребљавају свој језик и писмо;

2) да на свом језику подносе молбе, жалбе, тужбе, предлоге, представке и друге поднеске;

3) да им се на њихов захтев достављају на њиховом језику отправци решења, пресуда и других аката којима се решава о њиховим правима и обавезама, као и сведочанства, уверења, потврде, и друга писмена.

Сматраће се да постоји захтев из тачке 3. става 1. овог члана и ако је поднесак поднет на језику националне мањине.

Члан 17

Изјаве странака, сведока, вештака и других лица која учествују у поступку на подручјима у којима није у службеној употреби језик националне мањине дате на језику националне мањине, уносе се у записник на српском језику. На захтев припадника националне мањине, који је учесник у поступку, записник или поједини његови делови превешће се на језик националне мањине.

Изјаве лица из става 1. овог члана, дате на српском језику, преводе се на језик националне мањине ако захтева припадник националне мањине који је учесник у поступку.

Поступак се води уз помоћ тумача ако службено лице које води поступак не познаје у довољној мери језик националне мањине.

Трошкове превођења сноси орган, односно организација код које се води поступак.

Одредбе члана 16. и ст. 1-4. овог члана сходно се примењују и у поступку код Уставног суда.

Члан 18

На подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина, сведочанства о стеченом образовању, кад је настава извођена на језику националне мањине, друге јавне исправе, као и друге исправе које су од интереса за остваривање законом утврђених права грађана, на захтев припадника те националне мањине, издају се и на његовом језику.

На подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина, евиденције из члана 3. тачка 3. овог закона воде се и на тим језицима.

Обрасци јавних исправа, као и обрасци евиденција за потребе подручја на којима су у службеној употреби језици националних мањина, штампају се двојезично, на српском и на језику сваке националне мањине чији је језик у службеној употреби.

Члан 18а

Припадници националних мањина имају право на слободан избор и коришћење личног имена и имена своје деце, као и на уписивање ових личних имена у све јавне исправе, службене евиденције и збирке личних података према језику и правопису припадника националне мањине.

Право из става 1. овог члана не искључује паралелан упис имена и по српском правопису и писму.

Члан 19

На подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина, називи места и други географски називи, називи улица и тргова, називи органа и организација, саобраћајни знаци, обавештења и упозорења за јавност и други јавни натписи исписују се и на језицима националних мањина.

Члан 20

Фирма предузећа, установе и другог правног лица исписује се на српском језику и на језику националних мањина који је у службеној употреби у општини у којој је седиште тог субјекта.

Фирма се може исписати и на језику националних мањина, који је у службеној употреби у месту пословања субјеката из става 1. овог члана.

Правно лице из става 1. овог члана није дужно да исписује на српском језику, односно на језику националних мањина, фирму или њен део који се користи као робни знак, без обзира на његово језичко порекло.

Одредбе ст. 1. до 3. овог члана, односе се и на радње, односно друге облике обављања делатности.

IV СРЕДСТВА ЗА СПРОВОЂЕЊЕ ОВОГ ЗАКОНА

Члан 21

Средства потребна за остваривање службене употребе језика и писама обезбеђују органи, односно организације у којима се остварују права и обавезе утврђени овим законом.

V НАДЗОР НАД СПРОВОЂЕЊЕМ ОДРЕДАБА ОВОГ ЗАКОНА

Члан 22

Надзор над спровођењем одредаба овог закона врше, у оквиру свог делокруга, министарства надлежна за послове у области управе, саобраћаја, урбанизма и стамбено-комуналних послова, просвете, културе и здравства.

VI КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 23*

Новчаном казном од 20.000 до 1.000.000 динара казниће се за привредни преступ организација овлашћена за постављање саобраћајних знакова и назива места која поступи супротно члану 19. овог закона.

За привредни преступ из става 1. овог члана казниће се и одговорно лице у организацији из става 1. овог члана новчаном казном од 4.000 до 70.000 динара.

Члан 24*

Новчаном казном од 20.000 до 1.000.000 динара казниће се за привредни преступ предузеће, установа или друго правно лице које истакне, односно испише фирму противно одредбама члана 20. овог закона.

За привредни преступ из става 1. овог члана казниће се и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 4.000 до 70.000 динара.

Члан 25*

Новчаном казном од 10.000 до 250.000 динара казниће се за прекршај власник радње која нема својство правног лица ако испише, односно истакне фирму супротно одредби члана 20. овог закона.

Члан 26*

Новчаном казном од 1.000 до 25.000 динара казниће се за прекршај одговорно лице у органу, односно организацији која врши јавна овлашћења ако назив органа односно организације испише супротно одредбама члана 19. овог закона.

VII ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 27

Називи места, улица, тргова, органа и организација, фирме и други јавни натписи, ускладиће се са овим законом, најкасније до краја 1992. године.

Члан 28

Одредбе овог закона о вођењу евиденције, штампању образаца и издавању јавних исправа примењиваће се од 1. јануара 1992. године.

До почетка примене одредаба из става 1. овог члана примењиваће се прописи којима су ова питања уређена на дан ступања на снагу овог закона.

Члан 29

Поступци из члана 12. овог закона започети пре ступања на снагу овог закона, кад је у питању језик поступка, окончаће се по прописима који су важили на дан ступања на снагу овог закона.

Члан 30

Даном ступања на снагу овог закона престају да важе Закон о начину остваривања права припадника народности на употребу свог језика и писма код републичких органа ("Службени гласник СРС", број 14/71), Закон о означавању фирме и назива организација удруженог рада на језику народа и народности ("Службени гласник СРС", број 5/78), Закон о начину обезбеђивања равноправности језика и писама народа и народности у одређеним органима, организацијама и заједницама ("Службени лист САПВ", број 29/77) и Закон о остваривању равноправности језика и писама у САП Косову ("Службени лист САПК", број 48/77).

Члан 31

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије".

 

Самостални чланови Закона о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама ("Сл. гласник РС", бр. 30/2010)

Члан 7

У јединици локалне самоуправе у којој је на дан ступања на снагу овог закона језик националне мањине у службеној употреби, тај језик ће остати у службеној употреби.

Члан 8

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије".

Латино и Методије: Којим писмом пишеш?

Преносимо интересантан фељтон Дани(ј)ела Симића објављен 2009. на порталу из Републике Српске Фронтал. Измене у тексту нису вршене. Наглашавање је редакцијско.

Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

---

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА
Овај графолошки ендем, стар је свега шездесетак година. Створен 1945. године, кад је у званичне службе и систем образовања уведена латиница, фаворизована од стране комунистичког режима. Ћирилица је до тада била потпуно суверено писмо српског народа, и он се у БиХ под аустро-угарском управом, за њега одлучно борио.

Тако је 1883. озваничен Вуков фонолошки правопис (чак и за латиницу), 1905. је изборена наредбa о потпуној равноправности писама, а 1910. да сви ученици морају учити оба писма.

Ово је остваривано мукотрпно, поготово за вријеме владавине Калајевог насљедника, барона Буријана. Тада, због притиска државне управе, муслимани прелазе на латиницу, задржавајући понегдје босанчицу (варијетет ћирилице).

Да је Аустро-угарска свјесна значаја ћирилице за српски идентитет, показала је одмах по почетку Првог свјетског рата, што најбоље илуструје изјава генерала Саркотића: треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим.

Тако је њено укидање од краја 1914. до почетка 1915. постепено завршено у Хрватској. Забрану у БиХ предлаже Никола Мандић, замјеник Земаљског Поглавара и каснији предсједник Владе НДХ, али је извршена тек у јесен 1915. по успјешном окончању Макензенове офанзиве на Србију. Почетком 1916. окупационе власти укидају ћирилицу у Србији, а у априлу исте године и у Црној Гори. Ове одлуке је измјенила тек оружана сила, које је уједно створила Краљевину СХС.

Пројект предкомунистичког југословенства, имао је различите замисли на азбучном пољу. Једна од њих је да Срби прихвате латиницу, а Хрвати екавски изговор, како би се постигла тјешња веза у књижевном језику. Срби то никада нијесу прихватили, па се овај период не може сматрати раздобљем погубног дјеловања.

Уједињење под Карађорђевићима, до одређене мјере је чак и доприњело ширењу, односно несметанијем коришћењу ћирилице на западу.

Након Другог свјетског рата, иако је одлучна већина становништва СФРЈ користила ћирилицу, латиница је уздигнута на пиједестал свејугословенског писма. Прије свега, због владавине човјека који га није користио, нити је имао благонаклон однос ка народу којем писмо припада.

Култ личности је довољан повод, да се Јосип Броз означи као главни кривац за прогон ћирилице. Ако није био идејни творац пројекта, несумњиво је његов ктитор.

Борачки састав партизанског покрета је до капитулације Италије 1944. године, био је искључиво српски. Са друге стране, српска интелектуална елита је била изразито антикомунистичка. Особито након смрти Младена Стојановића, када је Тито постао најмаркантнија фигура комунистичког покрета. Зато је његова власт поистовјетила уништавање писма, са остацима парламентарне монархије.

Након 1945, директивом је наложено да се ћириличне писаће машине замијене латиничним, у свим установама СР Србије. У условима страховладе пријеких судова, није се могло ни помислити на јавну расправу о оправданости и легимитету таквог потеза, каква се данас захтијева при сваком говору о повратку ћирилице.

Латиница је постала писмо класно освијештеног, модерног Србина, који намјерава напредовати у служби. Ознаке путних праваца у српским мјестима су биљежене латиницом, а дјеца у школама су морала једне седмице писати ћирилицом, једне латиницом. Заузврат, у школама СР Хрватске, ћирилица се примјењивала колико и глагољица.

Дјеловање овог пројекта на подручју тзв. уже Србије је кључно, јер је комунистички режим оставио као резерват. Једину територију, гдје се придјев српски могао користити без оптужбе за шовинизам. Тај простор је, тековинама Првог српског устанка, постао културно средиште нације. Традицијом Доситејеве Велике устаничке школе, те самосталном државном управом, преузео је примат Новом Саду и другим научним упориштима у Војводини Србији.

Противћирилични покрет је најуже везан са политичком маргинализацијом српске нације, и имао је два правца. Први: денационализација Срба у Србији, а посебно у Црној Гори. Стварањем хибридне југословенске (тј. црногорске) нације, уз федералну владавину по матрици слаба Србија, јака Југославија. Други: одрођавање Срба у Хрватској и БиХ, ради њихове асимилације.

Симптоматично је да су све студентске и интелектуалне побуне српског народа (нпр. демонстрације 1968.), биле либералистичког предзнака; док су се у осталим националним заједницама СФРЈ, толерисали изразито агресивни шовинистички покрети.

То је кулиминирало кризом југословенства, и Уставом 1974. Републике су постале националне државе, док се југословенство и даље захтијевало једино од Срба. Београд је био (и данас је) космополитски оријентисан главни град СФРЈ, док су Љубљана, Загреб, Сарајево, Скопље, (али и Нови Сад, Титоград, Приштина) главни градови националних заједница доминантних, или присутних у тим административним цјелинама. 

Западно од Дрине, провођење противћириличног програма било је далеко лакше од оног у Србији, као природан наставак геноцида са епицентаром у Јасеновцу, када је страдало близу 1.000.000 западних Срба. Додатно олакшан, онемогућавањем рестаурације било које институције са српским обиљежјем.

Лакоћа којом је пројект изведен, схватљива је само удубљењем у статистику геноцида. За све српске научнике, учитеље, попове, официре, политичаре, трговце и умјетнике; које нијесу побиле или протјерале усташе, побринули су се комунисти. Уколико нијесу стрељани због четништва, њиховом класном неподобношћу им је онемогућен јавни рад, и сваки облик друштвеног ангажовања. Кадровска политика је на руководећа мјеста довела углавном полуписмене, или неписмене људе српске националности.

Тек описмењени или приучени, они нијесу могли имати свијест ни о постојању, а камоли неопходности очувања алфабетске традиције. Уздигнути степен више на друштвеној љествици, слијепо су слушали све директиве Централног комитета КПЈ. Забринути једино, за очување своје владајуће позиције у заједници.

У домобранским и усташким редовима, чистка није била толико темељна. Споменик у Јасеновцу, најбоља је илустрација тог односа снага. На њему не само да не пише ко је, колико, и кога ту убијао; него су и сасвим неутрални стихови Ивана Горана Ковачића - написани латиницом! Клерофашистичке идеје, наставиле су се проводити скривене иза петокраке. Акција је провођена на два начина.

Први - отвореном примјеном силе.

Путем злоупотребе републичких институција, онемогућено је штампање ћириличних публикација ван територије Србије и Црне Горе. Посљедњи часопис тискан ћирилицом у СР Хрватској, изашао је још давне 1971. У вријеме побуне хрватских национал-комуниста, кад је чињеница да српско становништво званично чини конститутиван народ - потпуно игнорисана. Још 16.03.1967, у загребачком листу Вијесник је објављена Декларација о називу и положају хрватског језика.

Потписници су били осамнаест најрелевантнијих институција, укључујући Матицу Хрватску и Друштво књижевника Хрватске. Као одговор на тај Павелићевски тон, из Београда је бојажљиво упућен Предлог за размишљање. Братствојединствени документ, иза којег су индивидуално стала једва 42 српска писца, да би их већина под притиском потписе доцније повукла.

Телевизија Загреб је одбијала да приказује филмове титловане ћирилицом, иако су такви тада били ријетки. Вршена је непрестана дискриминација оних, који су покушали да у службеним каналима употријебе ћирилицу. Упутнице, чекови, радне и ђачке књижице, нијесу постојале и на ћирилици. Они који су их попуњавали ћирилицом, налазили су на малтретман. Особито у периоду пред распад СФРЈ.

У школском систему, инсистирање на ћирилици сваке друге седмице, у БиХ је било млако у основним (зависно од личног става и националног поријекла предавача), да би у средњим школама потпуно изостало.

Чак је и ЈНА, као кичма лабаве федерације, његовала канцеларијски функционални стил; гдје је латиница званично писмо, а нарјечје екавски изговор. Промјена нарјечја је далеко једноставнији и теже укорјењив захват, него што је наметање азбучног рјешења, које су Срби стога у прошлости већ одбацили. Да је то тако, видљиво је и из ратног увођења екавице као званичног нарјечја у Републици Српској, захваљујући којем ни један проценат становништва није напустио ијекавицу.

Нимало скривено, одбијала се дистрибуција ћириличних издања у Словенију, Хрватску, па и БиХ. Предузећа из Србије, Црне Горе и Македоније су, под оваквом бољшевичком принудом тржишта, престајала на своје производе стављати ћириличне етикете. Часописи (сјетимо се Политикиног Забавника) традиционално штампани српским писмом, принуђени су на двоазбучно умножавање због западне културне нетолеранције (или некултуре, југоносталгичари?). Обратан процес, наравно, није долазио у обзир. Српски комунистички кадрови, будно су пазили да братство и јединство не буде нарушено.

Други начин је био опаснији и далекосежнији. Идеолошки и псеудостручан, бавио се лансирањем фашистоидних крилатица, међу којим је најпознатија: Нећемо ваљда с ћирилицом у свијет?

Задатак оваквих расистичих изјава је да се развије полемика, у којој би се аутохтоно словенско писмо прогласило за превазиђено.

Писмо Повеље бана Кулина, Мирослављевог јеванђеља, Душановог законика, оглашено је за примитивно и ненапредно. Ћирилица постала најбитнија препрека, укључивању њеног корисиника у европске интеграције.

Без обзира што је начињена по узору на грчко уставно писмо, и што античку Грчку баш та, западна Европа, сматра својом колијевком. Срачунато, наше писмо је везивано за комунизам, иако је више него очито да је српски народ његовa највећa жртва.

СЦГ РС

У периоду социјализма су родитељима, нагло забринутим што им дјеца уче руски, сервиране приче о тежем усвајању енглеског језика, уколико се дјеца служе матерњим писмом.

Стога су у Србији и данас присутне глупости, које пласирају више него нестручни људи, објашњавајући како је ћирилица ружна, развучена, неприлагодљива, рогобатна, непримјерена...

Тај став је широко укоријењен, и поред тога што научна заједница такве термине апсолутно не познаје. И не признаје! Оне спадају више у домен психологије. Још приближније, њеног дијела који расвјетљава феномен трача. Има и таквих који су таламбасали да се, тобоже, латиница брже учи, а ћирилица спорије чита. Или, чак, да изглед слова анатемисаног писма - умара очи.

Ма колико то сваком здраворазумском појединцу изгледало смијешно и провидно, оставило је дубоку рану у српском традицијском току. (Детаљан деманти, и појашњење особина српске ћирилице, биће обрађен у посебном одјељку).

Образовни систем је најбољи показатељ развоја догађаја у будућности. Наставни кадар образован у периоду социјализма, овакву ситуацију и не доживљава као проблем. Њихово присуство у високошколским установама ствара нове, једнако друштвено незаинтересоване и неинформисане предаваче. Ријешење проблема се гура дубоко, у центар зачараног васпитног круга.

Најбитнија међу установама је Филолошки факултет у Београду. Намјесто да буде расадник, постао је живо блато српских лингвиста. У њему се мигоље студенти, слушајући како велики број професора и данас користи термин српскохрватски.

Поред тога што је термин политички, а не научни, он се не користи ни у једној новонасталој држави на српском говорном подручју (нпр. Хрватска га је избацила из свог Устава још у августу 1989.).

На адресу власти није упућена ни једна званична акција или полемика, у којој би академска јавност наступала јединствено. Зато се поставља питање чему тај факултет уопште, када не служи на добробит својој нацији?

Непрестано кукање због ужасавајућег материјалног положаја запослених, деведесетих је звучао готово трагикомично, будући да су добрим дијелом били сами за то криви. Најквалитетнији стручњаци су, без икакве борбе, допустили да о питањима језика и писма одлучују полуписмени хохштаплери. Трсећи се за дневнополитичке поене, и правећи још већу пометњу у нестручној јавности.

Обзиром да је језик специфична категорија, резултат је да се наука о њему не узима као озбиљна дисциплина. Њом има право да се бави свако, узимајући за вриједносни систем свој лични став (?!?).

Лични став студената Филолошког факултета у Београду, тада смо провјерили узевши један петицијски лист, на којем се захтијевао већи број исптитних рокова. Од 207 потписника, године уписа у распону од 1993.- 2000, само се њих 93 опредјелило за ћирилицу као писмо свог потписа. При том се ћирилицом готово никада не служе студенти страних језика, који исту не користи. То је био јасан знак, да је и будућа образовна елита начета латиницом.

Власт коалиције ДОС, изабрана захваљујући гаранцијама о легалитету и легитимитету будућег управљања државом, прва није поштовала Устав сопствене земље. Он је тада прописивао ћирилицу као званично писмо, а да се латиница користи на начин прописан законом.

Не консултујући ни једну надлежну установу (које усљед своје неспособности, ваљда то и не требају бити), након 5. октобра са двоазбучним натписима су се појавиле све новчанице, а не као до тада само оне девалвацијске од 50 и 100 динара. Уз отварање Универзитета у Новом Пазару, највећи град Рашке области је промијенио табле са именима улица у латиничне. Што је прошло без космополитско-националистичке критике институција као Телевизија Б92, које панично дижу прашину при сваком обратном потезу.

Министарства просвјете и културе Србије, нијесу се сјетила да уложе неку биједну суму новца, у развој софтвера који подржава ћирилични прсторед. У међувремену је то учинила корпорација Мајкрософт. Уз тешку муку и велику полемику у медијима, произведена је (уз обавезну латиничну) и ћирилична верзија њиховог оперативног система.

Поводом тог раскола, и скупштина тадашње СРЈ је 14. новембра 2002, донијела Декларацију о заштити ћирилице. У одмјерено сроченом тексту, идентификовани су сви кривци које смо до сада побројали. На њих је апеловано да врше своју дужност, уз упозорење да латиничење указује на одсуство националне свијести, те комплекс ниже вредности и погрешно схватање да ће нас удаљавање од себе самих приближити другима.

Осим овог значајног, али мртвог слова на папиру, Србија није учинила ништа да стандардизује и омасови електронску примјену националног писма. 

Може се рећи да је ситуација Србији и Црној Гори, ако не иста, a онда гора од оне у СФРЈ и СРЈ. Државне институције уопште не обраћају пажњу на азбучно питање, уз наслијеђену инерцију латиничног шовинизма и примитивизма.

Телекомуникационом револуцијом у времену приватизације, процес националног и цивилизацијског онеписмењавања Срба се још убрзаније наставио. Институт за српски језик, САНУ, Матица српска, и друге културне институције, за превенцију овог проблема нијесу учиниле ништа. У њима сједе или незаинтересовани каријеристи, или оматувјели мастодонти социјализма. Заједнички безидејни и неспособни.

Вишедеценијским искорјењивањем српске културне мисли у Србији, преостали су само кржљави, изломљени и камелеонизирани изданци. На које репресивни апарат није ни обраћао пажњу. Ти исти су, у сумрак социјализма, поискакали из својих земуница. Носећи глогове коце, и витлајући тајним масонским документима. То је, уз садејство васкрсне југословенске идеологије Мирјане Марковић, ако не огадило, а оно потпуно примитизовало напоре ка иоле успјешном повратку традиционалном писму.

Зато највећи грешници станују на ушћу Саве у Дунав. Политичари релативно слободне, и међународно признате државе. Од научног и образовног кадра који је одрастао и школовао се у социјализму, трпећи или бранећи лаж о тобожњем српскохрватском језику, не може се очекивати никакав нововјекован потез.

Административно наслијеђе и дневнополитичка неписменост, кроз протекло полустољеће су формално-правно раздробили српску територију, те је разнородна и по питању примјене писма. Наредна два одјељка, баве се описом затеченог стања.

Црна Гора

Прво лабаво, а сада јасно одијељен државни апарат Црне Горе, односом према ћирилици је јасно најављивао независност. На првим изборима послије подјеле ДПС по Ђукановићевим и Булатовићевим шавовима, политичке партије су се одмах супротставиле и по писму.

Иако је логотип ДПС био ћирилични (доцније промијењен), плакати предизборне коалиције са СДП-ом су тад, изнимно, начињени латиницом. Новоосновани СНП је, симптоматично, остао вијеран ћирилици. Уз чињеницу да је Либерални савез потпуно латинизован, то писмо је постало писмо за отцјепљење, па је унионистички блок користио претежно ћирилицу.

Одустајањем од програма који је Мила Ђукановића довео на власт (Југославија без Милошевића), непримјетно се почела провлачити латиница.

Табле на улазу у државне институције постају двописмене (у Улцињу на албанском, без ћирилице), а полиција има латиничне натписе на возилима. На државној телевизији од ћирилице је остао само логотип, да би био замијењен латиничним словима РТЦГ. Средином децембра 2005. године, тим путем је пошла и српска тробојка у горњем десном углу екрана. Што је очит примјер везе, коју писмо остварује са националном свијешћу.

Ни комунисти нијесу могли смислити другу заставу за СР Црну Гору, него српску тробојку. Зато су инстант-идеолози, по црногорску аутохтоност морали поћи најмање 1.000 година у рикверц. Расправљајући о мјесту рођења, националном осјећају, или агресорским намјерама Стефана Немање (!?).

У шизофреној атмосфери гдје црногорска тробојка има плаветну, а српска плаву боју, ћирилично писмо је било исувише неугодан подсјетник, на српско традицијско опредјељење владарске лозе Петровића. Након резултата референдума, јасно је како завршава посао, који почиње прогоном ћирилице.

Косово и Метохија

Територија која је такође измакла државној контроли, захваљујући највише језичкој и азбучној политици. Ситуација је била истовјетна оној у Војводини, уз то што се шиптарска национална мањина изборила за потпуно аутомоман школски систем на свим нивоима.

Огромна права (примјерице као када би Србин отишао из Зрењанина у Сент Андреју, и завршио електротехнику на матерњем језику), била су премалена. Тежило се политичкој (државној) самосталности, скривајући је иза мањинских права.

О услузи коју је Србија учинила за Шиптаре у цјелини, говори најбоље податак да је Катедра за албански језик и књижевност, основана много прије у Београду, него у Тирани.

За разлику од Срба из Војводине, Косовски Шиптари нијесу прописали ћирилицом. Зато су се након доласка НАТО-а, својски потрудили да затру сваки српски културноисторијски споменик.

Одсјај демократског пламена, са колективних ломача на којима су у љето 1999. пред школама спаљиване књиге на српском језику, своју искру је имао далеко раније. Још на личним картама САП Косова, гдје је Метохија избачена као топонимско подсјећање на манастирске посједе српске цркве (нпр. Херцеговина, у случају БиХ, није избачена "као продукт феудално-клерикалне прошлости").

У документима САП Косово је на првом мјесту писано албанским, а тек онда српским језиком. Зато ову лекцију о званичном језику и писму, треба добро да упамте све српске административне цјелине. 

Војводина

Захваљујући наслијеђу САП Војводине, није никакав проблем пронаћи човјека у тридесетим годинама, који не зна званични језик своје државе. Самим тим и писмо. На путоказима су натписи на неколико језика, а метарске табле кажу чак и да је нешто општина, opština и općina.

Што води свему, само не економској исплативости, мирном суживоту, и грађанском друштву. Вјештачког потенцирања разлика је свјесна и влада Мађарске, која је одмах по ступању у ЕУ послала протест тамошњој скупштини. Знајући већ поменуте факте, жаљење на угроженост мањинских и људских права Мађара у Србији; нешто је што би се поређењем међудржавних односа с почетка 20. вијека, сматрало објавом рата.

За то вријеме, покрајинска Влада још од 2000. године лијепи латиничне плакате, стављајући то писмо као идеолошко опредјељење за аутономију. Српско културно средиште из предјугословенског периода, које се надахњивало косовском епиком и вапило за уједињењем, претворено је за само 60 година у расадник сецесионистичких, латинизираних идеологија, против којих су се Војвођани некада ватрено борили.

Сви на језику грађански орјентисани лидери, служе се најпримитивнијом локалпатриотском ксенофобијом, у циљу свог паланачког деспотизма.

Комунистима у прављењу ове административне цјелине, није сметало чак ни њено очигледно "аристократско" име. Стога на Трг Слободе у Новом Саду, или на неко друго мјесто, није никада додат достојан споменик војводи Стевану Шупљикцу, као што ни статуа цара Јована Ненада у Суботици (након рушења од стране мађарских фашиста) није обновљена све до вишепартијске ере.

Што указује да се, црногорском матрицом, тежило заметању етимологије имена покрајине. Да је то само ампутирани апендикс Војводине Србије, проглашене давне 1848.

Централна Србија

Читав регион зависи искључиво од онога што се одвија у Београду. Тако имамо умоболно стање да се Срби изван матице (у данашњој Хрватској и Федерацији БиХ), боре за право да користе своје национално писмо, док оно у њиховој матичној држави, али и Републици Српској, изумире.

Осим писма, имамо и двије националне политике. Једну у слободној земљи, и једну ван ње, што нас чини скоро шизофреним народом. Тренутно стање на подручју примјене националног писма, може се окарактерисати као: потпуна атрофија азбучне свијести.

Међу дневним новинама у Београду, однос је 2000. године био 4:3 у корист ћирилице. Затим он 2002. пада 5:6 на штету ћирилице, да би 2006. он био 4:5, а 2008. чак 4:7. Такође у корист латинице. Симптоматично је да, изузев Правде, ниједан новопокренути, нетрадиционални лист, није одабрао ћирилицу за своје писмо; док је од периодике само Печат прешао са латинице на ћирилицу.

Говор о дневним новинама заварава, јер су оне по природи ствари високотиражне. Истраживање из 2000. године, на узорку од 107 стабилнијих издања нађених на излозима трафика у центру Београда (Славија), показало је поражавајући однос од 17:90 на штету ћирилице. Тај омјер је данас додатно помјерен у корист латинице, да се без претјеривања може говорити о изумирању ћирилице.

Данас, осам година касније, готово да не постоји могућност, да нека редакција покрене комерцијално новинско издање ћирилицом. Изузетак представљају они, чија уређивачка политика има национални или вјерски предзнак, али по правилу и никакав утицај на млађе нараштаје.

Посебно погађа, што у ћириличном облику нема ни један часопис који се бави аутомобилизмом или информационом технологијом, односно популаризацијом технологије уопште.

У случају музичких, тинејџ, модних, лајфстајл, па чак и трачерских публикација, избор ћирилице се сматра тржишним самоубиством. Повремени преседани, као у случају српског издања Плејбоја (логотип остаје латинични), учињени су искључиво у циљу разликовања од хрватског или досадашњег издања, односно након редакцијских свађа и цијепања (нпр. Српски Национал, Нови Блиц - касније Глас Јавности).

Заправо, изузев дневних издања и седмичника НиН, нема читаније и утицајније периодике штампане ћирилицом.

Истраживање, такође из 2000, проведено у Ц-маркету (Канарево брдо, Београд) прерасло је у потпуни крах. Циљ је био утврдити, колико домаћих производа има ћириличне етикете. Убрзо питање није био однос, него има ли ћирилице уопште? Седам година санкција, без услова за извоз, није промијенило ништа у трговачкој свијести.

Идеологија из комунистичког периода, ћирилици је задржала звање дизајнерски рогобатног писма. Од артикала у једном великом супермаркету, ћириличну амбалажу има тек незнатан број, најчешће не претјерано познатих.

Данас је тај број још сиромашнији, и нови ћирилични брендови се срећу готово само у прехрамбеној индустрији. Творитељи рекламних кампања, називе иностраних фирми биљеже углавном латиницом. Чине то по правопису земаља из којих исте потичу, док ћирилицу не употребљавају ни у осталим дијеловима пропагандне поруке.

Не постоји ТВ станица која користи искључиво ћирилицу. Државна телевизија је (са изузетком Трећег канала), била једина која је скоро искључиво употребљавала ћирилицу. У периоду након 5. октобра 2000. године, медијским простором Србије су завладали представници тзв. невладиног сектора, те им је због омражености РТС, успјело поистовјећење претходног режима и националног писма. На исти начин, на који су то учинили комунисти 1945. године.

Тако након сваке револуције, ћирилица пада за корак ниже. Већ 2001. године се појављују тенденције латиничног контаминирања РТС.

Данас, новоустановљеним прописима РРА, у етеру изузев РТС нема нити једна телевизија која претежно користи ћирилицу. Пинк, што је веома симптоматично, на територији Србије стране програме титлује ћирилицом, што није програмска политика његовог огранка у БиХ.

Титлови и плакати у српским биоскопима су искључио латинични. И за стране, и за домаће филмове. Иста ситуација је са омотима албума српских музичара.

Избор ћирилице у ту сврху је крајњи преседан, при чему се тај клише среће код обе супротстављене групације. Ни тзв. забавњаци, ни тзв. народњаци, не користе српско писмо, што је још један доказ потпуне глупости концепције о "двије Србије".

На примјеру Републике Српске (РС), могле би се извући значајне поуке везане за азбучну политику у 21. вијеку. Зато ово поглавље користимо као прелаз ка одјељку СУТРА, третирајући неке од главних разлога повлачења азбуке пред абецедом.

Српска је само културни рукавац, чији се главни ток налази у Београду. За њега је везана пупчаном врпцом, од искориштене жвакаће гуме. Није се од Педагошке академије у Бањој Луци, могла начинити достојна иституција за заштиту српског језика, писма, и културе на западу. Макар се иста прозвала и Филозофским факултетом.

За тај посао су потребне деценије надљудских напора, чак и у најподеснијим условима. Та институција није добила ни трун поштовања који заслужује, а који се неколико пута обилатије излива на друге буџетске потрошаче.

Логика полуписмених српских политичара, који су срозавање финансијског и друштвеног статуса Војске РС правдали тиме да сад имамо СФОР, па нам одбрана више не треба, могла би се сутра примјенити и на високо образовање.

Лако је могуће, искуством по којем је ВРС укинута, да неки од ових мудријаша каже: У Загребу имамо факултет за ијекавски изговор, па нам је исплативије слати студенте тамо, него да издржавамо професоре и асистенте у својој земљи. Стога се у атмосфери физичке окупације и духовног насиља, јасно издваја оцјена да је западни дио српског бића потпуно обезглављен.

Ћирилица је у СР БиХ била више него рудиментирано писмо. Уз замазивање очију неким листовима, који су се периодично штампали и на ћирилици, на телевији није уопште постојала.

Почетком грађанског рата, национално писмо је доживјело невјероватну рехабилитацију. Захваљујући спонтаној дражи у враћању коријенима, али и уз удио крајње репресивног државног апарата, са тада неограниченом власти. Посао који је ратна власт у Српској учинила на овом пољу, далеко превазилази резултате њене крајње неспособности у другим областима.

Азбучном проблему су поклањали малу и нестручну пажњу, али су захваљујући пријемчивости популације и доступним методама, резултати били невјероватни.

Од оснивања државе, сва издања у Српској су штампана искључиво ћирилицом. Преко 90% свих натписа на улици, и етикета на домаћим производима, биљежени су националним писмом. Ови резултати су своју ерозију отпочели већ пред крај рата.

Национални занос је исцрпљен у дуготрајном сукобу, а културне институције државе му нијесу дале никакав свјеж потицај. Умјесто духовних, руководство обогаћено шверцом и проневјерама, становништву је слало крајње материјалистичке поруке. Најчешће тако, што му се није ни обраћало.

Можда звучи нелогично, али прве структуре друштва које су се окренуле латиници - јесу кафеџије.

Можда звучи нелогично, али прве структуре друштва које су се окренуле латиници - јесу кафеџије. У земљи са никаквим условима за културни живот, кафане су током рата биле најпосјећенија мјеста. Газде су одједном дошле на идеју, да кафана и ћирилица не могу заједно.

Нововјековне српске кафане носе имена направљена од егзотичних појмова и страних топонима, па се тако у Бањој Луци Акапулко, Хавана, Цирих, Биг Бен, Капројоло, Бонђорно, Сан Ремо, Хард рок кафе, Моцарт, Вијена, Портобело... никако не могу написати овако како сте сад прочитали. У овом систему вриједности то "глупо и сељачки", без обзира на скромну ерудицију угоститеља.

Најпластичнији примјер за смијер и ниво ове мисаоности, је у рату популаран бањолучки локал Сива муња. Пред крај сукоба и уз опадање посјете, промијенио је име у трагикомично: Flash.

Убрзо су и бутици, салони љепоте, а посебно продавнице техничке робе и услуга, слиједили ову матрицу. Уколико употријебе ћирилицу за натпис на својој фирми, изгубиће алхемију полтронисања Западу, за каквом жуде њихове муштерије.

А зашто жуде? Зато што им нико није рекао да не мора тако.

Завршетком рата, ћирилица је истиснута једнаком брзином којом је и дошла. Сви приватни часописи који су основани као ћирилични (Екстра магазин, Репортер, Независне новине...), "традиционално" су прешли су на латиницу.

Учинили су то изговарајући се тржиштем, мада већина издања у РС не остварује пласман чак ни у Федерацији БиХ, а камо ли у некој земљи окружења. Седмични и мјесечни магазини из РС, углавном имају регионалну природу читалаштва, а тржиште се додатно смањује уз ригидну језичку политику сусједне Хрватске, која несметано пласира своја издања у РС.

У избору писма, карактеристичан је примјер Бањолучког универзитетског магазина (БУМ). Двије уредничке поставе заредом, напустиле су овај пројекат и покренуле нове часописе (Револт и Бука).

Револт је послије извјесног времена прешао на латиницу, а млађа се Бука одмах се почела штампати политички коректним писмом. Двије одвојене групе младих и образованих људи, сличног друштвеног бекграунда, направиле су потпуно исти потез као и кафеџије поткрај рата.

Разлог томе је тзв. латиничење, српски правописни феномен, који ћемо обрадити у сутрашњем наставку. 

Осим друштвене наказности и културне несамопоузданости, појава тзв. латиничења указује на први симптом кризе ћирилице. Трагикомично је, да праузрок ове појаве стоји у изложености хрватском етимолошком правопису, натураном за вријеме НДХ и СФРЈ. Он истрајава на Washingtonu, Baudleaireu, Picassou; само се, у нашем случају, овај правопис појављује у тексту интегрално биљеженом ћирилицом.

Иако страног поријекла, ове ријечи су неодијељене ознакама или преводилачким напоменама. Термини готово искључиво из енглеског језика, углавном у рубрикама за популарну културу.

Примјер (саставио аутор):
Бристолски састав Portishead можда није измислио трип-хоп, али је двојац Geoff Barrow и Beth Gibbons, популарисао правац далеко више него Massive Attack или Tricky.

Оваква измјена кодова у реченици, не само да описује плагијаторску и неоргиналну природу онога ко за њом посеже, него је и немогућа било гдје друго у свијету. Поготово у англосаксонском културном кругу, који се тако покушава подражавати.

Ово проистиче из обичаја у српском новинарству, да се не преводе имена музичих састава и њихових дјела. Што звучи нелогично, ако у обзир узмемо праксу с филмовима или књигама.

Младима који почињу писати о култури, непримјерено је писати како говоре. Ако Портисхед буде могао правилно прочитати и тракториста, новинар ће изгубити своју квислиншку улогу посредника ка узвишеној цивилизацији. Зато он протеже своју стручност и на властита имена, те, by the way, и друге дијелове реченице.

Овакво биљежење страног појма, наравно, није предузето због лакше консултације изворне литературе. Тада се појам, уз изговор, наведе у основном облику у загради.

Латиничењу се више прибјегава, што је аутор несигурнији у изговор и значење стране ријечи. Што ће рећи да нам правопис зависи искључиво од танане нити генија, испредене из домаће интелектуалне дупеувлаке.

Латиничењу се више прибјегава, што је аутор несигурнији у изговор и значење стране ријечи. Што ће рећи да нам правопис зависи искључиво од танане нити генија, испредене из домаће интелектуалне дупеувлаке.

Која никада неће именовати руски блокбастер као: Ночной дозор, или на плакату изворно издетаљисати најаву: студия тритэ Никиты Михалкова, представляет фильм Статский советникъ; мада, у етимолошком жару, при писању ћирилицом за то има далеко више графолошког оправдања. Дочим, најаве попут Universal pictures presents... редовно остају на нашим плакатима, и то као врста обавезе чије се неиспуњавање сматра непристојним. Могућност ћирилског оригинала у латиничном тексту, са друге стране, сматра се још непристојнијом.

Због изразитог броја стваралаца склоних оваквој правописној спрдњи, у прошлом наставку поменути омладински часописи (БУМ, Револт, Бука) имали су велике проблеме код конверзије знакова приликом припреме за штампу.

Тако се онај што није могао поднијети да филм зове Посљедњи валцер, црвенио пред локалном латиничарском елитом, уз наслов Тхе Ласт Њалтз. Зато су за разлику од Гласа Српске, који још има неку ваздушасту обавезу традиције, ова младолика издања редом прешла на латиницу.

Због своје марионетске природе, институције РС нијесу учиниле било шта за превенцију овог процеса.

Најбољи примјер за непостојање културне политике су новчанице. Оне свједоче да се Србе у БиХ ништа не пита, нити да имају представнике заинтересоване за одбрану културних интереса. Поготово њих!

Најбољи примјер за то су новчанице. Оне свједоче да се Србе у БиХ ништа не пита, нити да имају представнике заинтересоване за одбрану културних интереса. Поготово њих!

Након неразумљивог одбијања да тадашњи гувернер Питер Никол српску верзију новчанице потпише ћирилицом, појавиле су се банкноте са увредљивим грешкама.

Новчаница од 1КМ је носила натпис Иво Андриђ (Ђ умјесто Ћ), она од 10 КМ још носи латинични Aleksa Šantić, док највише грешака посједује апоен од 5 КМ. Поред натписа Меща Селимовић (са руским Щ, умјесто српског Ш), и писана ознака вриједонсти је забиљежена као РЕТ КОНВЕРТИБИЛНИХ МАРАКА.

Но, и сви остали апоени (укључујући и латиничне варијанте) имају теже видљиву грешку. На контролној нити у свакој од њих, иницијали Централне банке БиХ гласе ЏББХ (са Џ, умјесто Ц, што би онда требало да значи Централна Банка БХ).

Уз то, новчаница од 200 КМ је понијела лик Иве Андрића, а да је није надомјестила ни једна друга, на повученом апоену од 1 КМ.

Њен парњак са Иваном Франом Јукићем је маратонски дуго остао оптицају, као уосталом и све поменуте новчанице са грешкама, које користимо и данас.

На јединственим апоенима (кованицама и 200 КМ), ћирилица долази увијек на другом мјесту. Барем када је у питању први натпис на лицу новчанице.

Да вјечно друго мјесто ћирилице није случајно, показује и примјер Дистрикта Брчко. Иако му је сједиште на територији РС, сви путокази или јавни натписи су избиљежени прво латиницом.

Исто је и са свим осталим заједничким институцијама, које настављају политику из СФРЈ, укључујући "заједнички" РТВ сервис (БХТ).

Он ћирилицу користи симболично (по Титовој матрици), при чему је нема ни у једној емисији музичког, забавног, или техничког садржаја.

Ситуација на јавном сервису РС (РТРС) је далеко гора обзиром на звање "националне тв-куће". Довољно је рећи да уопште нема ћириличних титлова страних остварења, јер руководство испуњава захтјеве оглашивача, који немају визију о "два писма као богатству народа", већ брину да ће примјеном ћирилице изгубити гледаност код несрпске популације у другом ентитету.

Алтернативна ТВ користи и ћириличне титлове, али их никада нема у програму Мреже плус, који се као сигнал уједињених станица, емитује на цијелој територији БиХ. Једини канал из РС, који би условно могао понијети титулу ћириличног, јесте земаљски програм ТВ БН. Но и он, нажалост, само условно.

Стога, ћирилица данас западно од Дрине преживљава само по инерцији, или захваљујући личном пркосу писменог човјека. 

СТРУЧНО ПОЛИТИЧКИ

Уз ризик очајања, треба признати да је противћирилични метод успио на идеолошком пољу. На залудним интернет форумима, напримјер, може се примјетити профил подлеглог српског омладинца. Познатог као тинејџер.

Не само да је усвојен агресорски систем вриједности, него је исти отишао и корак даље. Покушаје националне ренесансе (попут овог с писмом), они чак ни не игноришу. Наплашени да ће у противном постати затуцани и сиромашни, посао окупатора схватају као своју дужност.

Учитан им је код, да било какав национални препород требају врло агресивно напасти. Мотивисани тим, што ће за кориштење квазиаргумената, од својих НВО-ментора бити награђени бесплатним путовањем у иностранство.

Типичан примјер за клиначку флоскулу је релативизација рестаурацијске тачке, која треба да збуни нестручног и необавјештеног "народњака". Садржава се у реченици: Ако већ хоћете традиционално писмо (ви глупи, не-кул и на Западу недобродошли примитивци), зашто онда не узмете глагољицу? Она је старија.

Ово није ништа друго него простачка демагогија, која изједначава период од три деценије прије хиљаду година (колико се, отприлике, претежно користила глагољица), наспрам шездесетгодишњих резултата духовног и физичког геноцида, који је искоријенио хиљадугодишње постојање ћириличног писма.

У друштвеним и културним условима, гдје се о националној историји не смије говорити без бојазни од оптужби за шовинизам, у васпитању овако затроване дјеце треба ићи до самих филозофских поставки смисла свијета. Гдје се, умјесто надопуне, оштро сукобљавају лични и општи интереси.

Ћирилица је постала толико страна њиховом друштвеном идентитету, да се одрицање од ње мора поредити са одбацивањем породице, вјере, цркве и пријатеља. Уколико и овакве метафоре имају смисла, у владајућој среброљубачкој идеологији.

Одлазак у толику дубину је исувише апстрактан, и као веома личан, неупотребљив је за било какву друштвену акцију. Ако хоћемо остати социјално здрави, једна ствар се у мору ових релативизованих будалаштина, мора узети као аксиом: Инсистирање на равноправности ћирилице и латинице је подмукло лицемјерство!

Ако хоћемо остати социјално здрави, једна ствар се у мору ових релативизованих будалаштина, мора узети као аксиом: Инсистирање на равноправности ћирилице и латинице је подмукло лицемјерство!

Протеклих 60 година (у различитим српским земљама и вијековима раније), створени су стабилни механизми културног геноцида. Тако је све изузев зилотске искључивости у oпредјељењу за ћирилицу: национална издаја.

Наравно, само ако говоримо о оним постулатима нације какви су владали од памтивјека до данас, дакле ако користимо здрав разум, односно ако се "издајемо" за српске родољубе. Или барем поштене људе. Свјесне, зашто се у политичком животу врши позитивна дискриминација националних мањина.

Када усвојимо овај наоко прежесток и искључив постулат (без осјећаја да смо примитивни), много ћемо лакше примјењивати аргументе у корист српског писма.

Нашој дјеци, дебилитетно заљубљеној у англосаксонске масмедије, прво треба објаснити да су у великој предности у односу на вршњаке који се служе енглеским.

За разлику од српског правописа, захваљујући којем странца можемо за један дан научити да правилно чита, једва половина тамошње дјеце усвоји правопис након 11 година у школи. То износи око 7 милиона људи у Британији, и 40 милиона у САД, који су технички неписмени!

Око 3.500 најобичнијих ријечи, не слиједе 90 основних принципа срицања (спеловања). Ми их, да подсјетимо, имамо само колико и слова (30).

Стога је британски писац Бернард Шо, захтјев за реформу правописа правдао анегдотским примјером. Ријеч fish (риба) по њему се у енглеском може написати и ghoti. Ако се ф узме из tough, и из woman, и ш из nation.

Англосаксонски културни круг, опет из политичких разлога, одбија да до ове реформе икада дође. У том случају, добрано разрођени дијалекатски стандарди енглеског језика би на концу добили различит правопис. Велика количина ријечи се, у случају примјене неког чврстог правила за изговор, више не би исто писали у Аустралији, Британији, САД, Јужној Африци и читавом низу бивших колонија које користе енглески као други језик.

Тако су неки због очувања традиције и националног јединства, спремни да се лингвистички сакате до у недоглед, а неки ни ове податке не могу да сваре као путоказ.

Што се тиче прекинуте традиције, од инвазије Нормана 1066, енглески није кориштен као књижевни језик све до 1400! Тек је Хенри 4. причао енглески, намјесто норманског француског. Правопис је код Енглеза остао непромијењен од 1755. до данас, док би домаћи полтрони, баш у име подражавања, промијенили и сопствено писмо.

Што се тиче прекинуте традиције, од инвазије Нормана 1066, енглески није кориштен као књижевни језик све до 1400! Тек је Хенри 4. причао енглески, намјесто норманског француског. Правопис је код Енглеза остао непромијењен од 1755. до данас, док би домаћи полтрони, баш у име подражавања, промијенили и сопствено писмо.

Јапанцима, Кинезима или Корејанцима, традиционално пиктографско писмо, у електроничко доба не представља препреку за живот. Штавише, сви знамо одакле нам потиче сва техничка роба у кући.

Наравно, не морамо се поредити само са многољудним нацијама. Свим нашим латинично кратковидим европеизаторима, треба набацити диоптрију мањих европских народа. Грузијаца, Јермена или Грка.

Њима не пада на памет да одустају од својих традиционалних писама, зато што су неки наши бизмисмени учили школу под Стипетом Шуваром. Прво нека исти убједе администрацију у Бриселу да није практично, само због једне мале Грчке, имати и ћирилични натпис на свемоћном евру. О Бугарима и срамоти да њихова амбасада приређује изложбе у Бањој Луци поводом обиљежавања ћириличних јубилеја, нека причају они који имају излаз на море.

На крају крајева, нека пробају увјерити Јевреје да су назадни и ксенофобични, и да своје писмо требају замијенити арапским, јер га нико у њиховом окружењу не користи.

И ми, као и наши космополитски реформатори, волимо да се поводимо за цивилизованим свијетом. Па смо ради да се те методе прво докажу тамо. Тад нека се обрате и нама, са својим квазинаучним квазиподацима, које ћемо детаљно раскринкати у наредном наставку. 

Латиницом стане више штампаног текста.
Latinicom stane više štampanog teksta.

То је прва у низу урбаних легенди о инфериорности ћирилице. И заиста, погледом на горње редове то дјелује тако. А зашто дјелује? Зато што није истина! Примјенимо ли исту величину фонта и напишемо азбуку абецедом:

АБВГДЂЕЖЗИЈКЛЉМНЊОПРСТЋУФХЦЧЏШ
ABVGDĐEŽZIJKLLJMNNJOPRSTĆUFHCČDŽŠ

...добивамо једнако просторно заузеће у оба писма. Наравно да у пракси, биљежењем везаног текста, латиница има економичнији резултат, јер се њена слова заиста појављују као ужа од ћириличких иначица. Чак и за иста слова, у једнаком фонту и прореду! Што је посљедица истовјетног коријена, као и ова бесмислена расправа.

Нијемци никада неће расправљати о замјени свог језика енглеским, само јер њихова творба ријечи његује компликоване сложенице. Па им ријеч за камион (Lastkraftwagen), заузима много више мјеста од енглескe (truck).

Ћирилица има истински суфицит, само у погледу честе употребе самогласника "И", који се (уз "Л") код малих слова појављује са два, умјесто једним стубцем (и, л / i, l).

Напримјер, у старословенском је знак "I", равноправно означавао гласовну вриједност данашње графеме "И"; што је сувишна и мутава напомена, као и само потезање ове вјештачке теме.

Машински, односно електронски стандард за изглед свих осталих ћириличних слова, развијен је далеко на сјеверу. У Русији, која се усљед развоја космичког програма, није имала кад бавити теоријама затуцаних балканских дупеувлакача.

Ми ћирилична слова и данас преузимамо од руских дизајнера, па се наши медији склони ћирилици, оправдано жале што имамо врло ограничен број фонтова. Mного je лакше прерадити оне развијене у западним земљама (додавањем квачица на Š,Č,Ć,Ž), него се "помучити" да се избаце Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я, и направе ендемично српска као Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ и Ј.

Ми та слова и данас преузимамо, па се наши медији склони ћирилици, оправдано жале што имамо врло ограничен број фонтова. Mного je лакше прерадити оне развијене у западним земљама (додавањем квачица на Š,Č,Ć,Ž), него се "помучити" да се избаце Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я, и направе ендемично српска као Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ и Ј.

Српски фонтови настају само захваљујући родољубним дизајнерима, јер на државном нивоу институције не предвиђају никакав механизам. Новац за то је минималан, а потреба у рангу бриге о фундусу националних библиотека.

Умјесто истинског институционалног уређења и поштеног рада који уводи у Европску унију, наши квазиреформатори и лажни просветитељи, много радије посежу за плагијатима. Отуд се и појављује нови низ урбаних легенди, које кажу да је ћирилица непрецизна, пошто јој број "3" и слово "З" изгледају једнако?!

Тако је и нама лакше да умјесто расправе о увођењу стандарда (број треба имати облу, а слово водоравну линију на врху), питамо како се нијесу сјетили нуле, при погледу на слово "О"? Односно, да на латиничним писаћим машинама уопште није постојао број "1", већ се користило мало латинично "л". Оно и данас у мобилним телефонима, у зависности од фонта, испада као велико "И". (нпр. Ilona)

О сомнабулијама које кажу "ћирилица више замара очи", "тежа је за писати", овдје се нећемо бавити. Дијелом зато што смо о томе већ писали у овом фељтону, а дијелом зато што сваки нормалан појединац те мисли не може примити без осјећаја да му се вријеђа интелигенција.

Српска култура не почива на здравим институционалним темељима, способним да издрже нововјековне изазове. Да је то тако, и да смо ми захваљујући томе у економском и политичком налету, еквиваленти нашим овдашњим мудросерима, у Загребу би просипали једнако шупље приче. Само овај пут у корист ћирилице.

Додуше, предност ћирилице при брзини куцања на тастатури (једног, умјесто два знака за Њ, Љ и Џ), односно вишка слова у претијесној СМС поруци; из контекста дигиталне данашњице звуче доста убједљивије, од ових до сада обрађиваних замјерки. Које су, наглашавам, сасвим бесмисленог и занемарљивог економског утицаја.

Оно што није занемарљиво, јесте духовна наказност коју те приче производе. То је ставка која доводи до непрекидне политичке нестабилности, што је већ, нажалост, замјерка која утиче и на берзу.

Бугарској је за пријем у ЕУ (мада је неразвијенија и корумпиранија од Србије), много више помогао посјед црноморске обале, те копнене границе са Турском и те до тада само морем са ЕУ повезаном Грчком; него што би јој ћирилица икада могла одмоћи.

Бугарској је за пријем у ЕУ (мада је неразвијенија и корумпиранија од Србије), много више помогао посјед црноморске обале, те копнене границе са Турском и до тада само морем са ЕУ повезаном Грчком; него што би јој ћирилица икада могла одмоћи.

Не само да је не мисле мијењати, већ бугарско Министарство културе широм ЕУ организује изложбе; славећи јубилеје ћирилице, и представљајући се као њена колијевка.

Срећом по нас, највећи проблем за електроничку примјену писма је ријешен без знања и помоћи српских државних институција. Истријебљен је разбацани праисторијски прсторед, у којем за регистровање наших сливених и тјесначних, предњонепчаних сугласника (изузев x), морате памтити читаве низове најнелогичнијих комбинација. Нпр. мала слова "ж" и "ш" су (релативно донедавно) становала на једној типки и раздвајала се шифтом, а велика (Ж и Ш) над бројевима 2 и 6.

Но, ако би се, неким научнофантастичним случајем, хтјела додати и побољшања, то би било једино могуће код стандардизације тзв. Дворак тастатуре.

Класична (тзв. qwerty) тастатура, сигурно би испала светиња нашим високоинтелектуалним копирантима и полтронима, али то не би промијенило проблем у њеној лошој дистрибуцији графема, што, и поред иницијалне неподесности ове врсте тастатуре, доноси велике невоље свим људима, који на радном мјесту уносе велику количину података.

Мали прст десне руке притишће чак шест различитих знакова (П, Ш, Ђ, Ч, Ћ, Ж), док је нефреквентно "Џ" (у латиници: X) на изразито доступном мјесту, и у сусједству потпуно неискориштене дирке (Y/Z). На њој се појављују македнонско "ѕ", или руско "ю", што указује ко води бригу о српској ћирлици.

Различити европски језици, имају сасвим другачији прсторед на тастатурама од ове (англициране) коју ми користимо, па то не смета њиховим народима да буду моћни, поштовани и богати. Напротив!

Наша држава, у сарадњи са стручњацима, треба прописати званични прсторед и приморати увознике да дистрибуирају стандардизоване тастатуре, са двоазбучно обиљеженим диркама.

Наша држава, у сарадњи са стручњацима, треба прописати званични прсторед и приморати увознике да дистрибуирају стандардизоване тастатуре, са двоазбучно обиљеженим диркама.

То је, надаље, проблем најуже везан за шверц техничке робе у ранијем периоду, захваљујући којем нијесмо били у стању тражити од Нокије или Самсунга, да уведе софтвер са кодом за српске СМС поруке и меније. Кориштење уникода у СМС поруци, представља далеко већи трошак у смислу просторног заузећа и броја порука, али данас то нико ни не жели измијенити. Чак и ако би сиромашне и неперспективне мобилне оператере за то било брига. А није.

Но, уз немање стандардизованог система за провјеру правописних грешака, јер немамо ни ријечник, ни јединствен правопис, ни име језика, чему још и ова оптерећења за државу и њене језикословце?

Увријежено је мишљење, уколико ико мисли, да се одиграва природан културно-историјски процес, у којем ћирилица губи примат. То не само да није истина, него је још једна у низу намјерно начињених конструкција, у циљу њеног истискивања. Односно истинита је утолико, уколико сматрамо легитимним утицај чисте физичке силе, на културни развитак једне нације.

Онај чије је писмо и језик употребљаванији на планети, тај је у технолошком и организационом смислу најјачи. Латиница се стога употребљава у скоро свим научним ознакама, и међународним институцијама. Зашто се онда Периодни систем елемената, који је усложио Рус, биљежи латиницом? Многи ће рећи да је у питању мањи број ћириличних проналазака, у односу на латиничну почетну традицију и масовност. Добро.

Шта онда ако су Руси први у орбиту послали сателит, животињу, човјека и туристу? Први се спустили на површину Мјесеца, Венере, Марса? Деценијама опслуживали једину орбиталну станицу Мир, те и данас држе већину космичких рекорда? Свемирски туристи из САД, ипак бирају да иду са Русима. Један од разлога је мањак папирологије, други је вишак сигурности и јефтиноће. Значи ли то да, од сада и навијек, ћирилица мора бити једино службено писмо у Сунчевом систему? И читавом нама познатом свемиру?

Наравно да не. Јасно је да космополитизам не постоји, као ни било каква праведна глобализација. То су термини којима се успављују, и привољевају на покорност цивилизације и нације. У циљу спречавања њиховог аутономног развитка, и ограничења моћи досадашњег предводника и тлачитеља.

Под истим општечовјечанским изговорима, то су чинили Александар Македонски, Римски Цезари, Наполеон, колонијална Британија... па то данас нико не третира другачије него као освајања. Натурање језика, писма и обичаја, неизоставна је особина сваког освајача. Пристајање или непристајање, могућности су нападаних.

Језик, писмо, историја или вјера, као стопљени састојци националне или државне идеологије, нешто je око чега су моћнији народи кадри повести рат. Због тога је, напримјер, Ватикан први признао Словенију и Хрватску. Преурањеним потезом, изазвавши крвопролиће постјугословенских размјера. Исто тако Грчка не признаје Македонију, бојећи се да под овим именом губи територијално и духовно наслијеђе Александра Македонског.

Српски азбучни проблем је и одраз стања након хладноратовског сукоба, подгријаног остацима Берлинског зида. Ћирилични СССР се распао, грцајући у немаштини и уништеном систему вриједности. У који је нагло продрла проституција, организовани криминал, наркоманија, и западне НВО. НАТО чини све (и поред привидног савезиштва од 11.09.2001.) да тако и остане. Што се види у Украјини, Грузији и Бјелорусији.

Карактеристика организација које изводе  плишане револуције, је да се боре за људска права, само уколико у том послу има пара. У србијанским НВО, водећу улогу имају бивши комунистички кадрови, чије је крило поразио Слободан Милошевић. Стога они још страшнију диктатуру прије њега, покушавају представити као носталгично и праведно вријеме благостања. Националну судбину (тим и писмо), схватају као само једну од прескочених тачки дневног реда, испуштену на њиховом партијском прасастанку.

За владавине Јосипа Броза, уништен je сваки облик аутохтоног механизма за очување нације, изузев инертне и неприлагодљиве СПЦ. То нас доводи у положај налик времену турске окупације, али неколико вијекова касније! Од Срба је у СФРЈ начињена генерација без идентитета, обесмишљена незарађеним новцем западних кредита. И то се не мијења! Србија и даље има стотине улица и установа, именованих појмовима из држава, које исту сматрају непријатељском. Никоме ко живи на углу  Згребачке и Карађорђеве (нпр. Правда), не смета што у граду по којем се прометница зове, нема ни једне улице са појмом из Србије. Данас се сваки човјек који износи податке везане за српску нацију, посматра као ксенофобични параноик. Пун флоскула о теорији завјере, масонима, Атлантиди, Сорошу, браћи Тарабић, Теслином тајном оружју, Молдеру и Скали.

Неизоставно је пажљиво одвагати, какав се правац развитка српске нације прижељкује? Треба ли нам још један срчани удар у традицији, те којој традицији уопште припадамо? Потребно је направити лингвистичко-политички сабор, са званицама из свих политичких, културних, и научних удружења. Свих државних творевина са већим, или мањим српским предзнаком. И онда - одлучити се!

Након одлуке (каква год она била), приступити њеној јединственој примјени у свим друштвеним структурама. Да се оконча ово национално и културно ругло, које траје већ деценијама. Чини нас не језички неозбиљним, већ управо неписменим народом. Два алфабета нијесу потребна, практична, ни могућа. Отарасити се те графичке шизофрености треба, ако ни због чега другог, онда због менталног здравља сваког припадника заједнице. Принуђеног да му мозак непрестано глуми код-конвертор на сопственом језику.

Да избор писма није наиван, показују примјери Молдавије (настањена заправо Румунима), Узбекистана, Таџикистана и Азарбејџана. По окончању совјетске ере, ове државе су ћирилицу замјениле латиницом. Централноазијски народи никада нијесу писали латиницом, већ су до стварања СССР користили арапско писмо, неприлагођено њиховим језицима. Но, одрачунали су да ће се латиницом отарасити руске доминације, и приближили сроднијим традицијама (Турска).

Чак је и изворно писмо румунске писмености, до краја 18. и почетка 19. вијека била ћирилица. На латиницу су у Румунији прешли у доба националног буђења, у циљу самоидентификације са Дачанима, односно осталим романским народима. Молдавци су слиједили ову културну политику, изазвавши рат и стварање непризнате државе Придњестровље, настањене говорницима руског језика.

Монголи су, заузврат, 1946. године увели ћирилицу намјесто пиктографског писма, надајући се да ће тако спрати љагу титуле кинеске провинције. (У Кини и данас постоји покрајина Унутрашња Монголија).

Има склоних тврдњи, да је латиница толико агресивно и разгранато укотвљена, да је повратак ћирилице немогућ. Она је тачна, само уколико би се постојеће стање наставило.

Одлуче ли Срби да се врате себи, намјесто да мисле о другима, оформе јако јавно мнење и удруже кардиналне институције (особито медије), упуте хиљаде постојећих НВО да коначно ураде нешто што овом народу треба, начине јасан и опсежан вишегодишњи програм - домаће писмо би у року од пет до десет година изашло побједоносно.

Потврду за то имате у Загребу или Сарајеву, гдје је експресно затрт сваки помен ћирилици. Шездесетгодишњаци након само десетак година медијске инфузије новоговора, сасвим природно говоре о драговољцима, протузрачним обранама, путовницама, домовницама, стројницама, шехидима, хефтичницима, "Бошњацима"...

Док неки трпе титл под кадровима српског филма; наше маме, тате, дједови и бабе (али и тринаестогодишњи југоносталгичари), налазе да је тешко "послије толиког времена" употребљавати ћирилицу. У повратку националном писму, виде нешто што ће их учинити лабилним личностима.

Док неки трпе титл под кадровима српског филма; наше маме, тате, дједови и бабе (али и тринаестогодишњи југоносталгичари), налазе да је тешко "послије толиког времена" употребљавати ћирилицу. У повратку националном писму, виде нешто што ће их учинити лабилним личностима.

Најважније је обеснажити њихов бесмислени аргумент, о два писма као о богатству народа!

Свјесни те благодети, припадници латиничних народа у СФРЈ је никада нијесу прихватили; а космополитско богатство, које нам је истрајавање на њој донијело посљедњих деценија, више је него видљиво. Зато ово никако не треба схватити као оптуживање других и позив на освету, већ као здраворазумско отрјежњење! Окретање себи, лоцирањем жаришта проблема унутар трошне конструкције наше нације и државе (држава). Разлог за супротстављање затирању сопственог идентитета, једно је од најглупљих питања која могу бити постављена. А поставља се! Стога је на њега тешко одговорити.

Зашто данас одајемо почаст онима, који су се кроз вијекове борили против поисламљења Срба? Обзиром на идеологију данашњих прагматичара, требали смо прихватити ако не језик, а оно бар арапско писмо? (Неки и јесу, па нас више не сматрају браћом).

Чему труд српског свештенства и грађанства, одбијањем унијаћења и латиничења? Зашто су позивани руски учитељи, да оснивају прве школе у Војводини? Чиме су наша дјеца заслужила, да их се трује ликом и дјелом З. Орфелина, Д. Обрадовића, С. Милетића, Л. Мушицког, Л. Милованова, С. Мркаља, Ј. Ј. Змаја, Ј. С. Поповића, В. Пелагића, П. Кочића; када је, ето, Аустро-угарска била модерна и моћна држава, којој се требало приклонити?

Шта ће нам у школама П. П. Његош и В. С. Караџић? Главни протагонисти великосрпске идеје, која нас је супротстављала вишеструко надмоћним силама. И Истока, и Запада.

Чему, на крају, вишегодишње просвјетно дрогирање генијалним дјелом Вука Стефановића Караџића? Па шта ако се трудио да нам начини једну од најсавршенјих азбука на свијету, ако његово дјело у будућности неће ни постојати?

Чему, на крају, вишегодишње просвјетно дрогирање генијалним дјелом овог посљедњег? Па шта ако се трудио да нам начини једну од најсавршенјих азбука на свијету, ако његово дјело у будућности неће ни постојати?

Зато би наше државне и просветне институције, под хитно требале наћи адекватније узоре за млађе нарашаје. Омерпашу Латаса или Богића Богићевића. Напримјер.

Неизоставно учинити тако! Али само уколико за ревизију историје, обезбједимо референдум међу мртвима. Свима који су за тај идеал гинули од Газиместана (1389), па до Косовске Митровице (2009).

Колико они могу да нам одговоре, толико можемо и да их питамо.

Ускоро ће, коначно, требати да се живопише унутрашњост Храма Св. Саве на Врачару, али и након седам деценија, недавно обновљеног Храма Христа Спаситеља у Бањој Луци.

Питање што смо оба ова храма уопште подизали, кад смо у међувремену прихватили исто писмо, као и они што су спалили мошти, или оних који су овај потоњи храм срушили, а затим поставили споменик са петокраком на његово мјесто?

Уколико се осјећате удобно у визији да се црква повинује абецедној свијести народа, и изнад ореола стави: Sti. Sava (латиницом!), а у томе нас, цјелокупно, не видите понижене као нацију - онда у реду. Треба само, рекосмо јуче, одлучити се.

За неке је та врста одлуке тешка, али је бар коначно јасна: Да ли пљунути на труд Ћирила и Методија, за рачун мртве традиције Јосипа Броза?

(крај фељтона) 

Линкови ка преузетим чланцима

• Латино и Методије (1)
• Латино и Методије (2)
• Латино и Методије (3)
• Латино и Методије (4)
• Латино и Методије (5)
• Латино и Методије (6) - Јучерашњица ћирилице у РС
• Латино и Методије (7) - O полтронској појави "латиничења" у РС
• Латино и Методије (8) - Идеолошке флоскуле против ћирилице
• Латино и Методије (9) - Урбане легенде о техничкој инфериорности ћирилице
• Латино и Методије (10) - Ћирилица званично писмо познатог свемира
• Латино и Методије (11) - Крај фељтона или крај ћирилице?