Јавна расправа је један од облика непосредног учешћа грађана у одлучивању. Облици непосредног учешћа грађана су у већини модерних држава следећи: народна иницијатива, референдум и јавна расправа. Намера овог чланка није да детаљно представи све чињенице о непосредном учешћу грађана већ само да нагласи значај учешћа грађана у јавним расправама са становишта залагања да се у Србији користи ћирилица као једино службено писмо.
У ширем значењу, непосредно учешће грађана у одлучивању не подразумева нужно и учешће свих грађана у доношењу неке одлуке. Али, оно увек подразумева неколико битних елемената процеса одлучивања:
- могућност утицаја на процес доношења одлуке,
- јавност као принцип рада и комуникације,
- демократску контролу и надзор над радом,
- учешће у реализацији одлуке.
Учешће у одлучивању о јавним пословима је право које грађани могу користити, дакле могућност која стоји пред њима, али то није њихова обавеза. Чак и када устав или закон налажу обавезно расписивање референдума на коме се доноси нека одлука, ова обавеза односи се само на органе власти који су дужни да распишу референдум, али не обавезује грађане да се одазову на референдум.
Јавна расправа је, најопштије речено, један вид учешћа грађана и најшире јавности у одлучивању о јавним пословима. Јавна расправа постоји у више различитих облика и сваки од њих одликују посебна својства.
Јавна расправа се, по правилу, организује када је потребно донети одлуку о неком питању посебно важном за државу, друштво, локалну заједницу и грађане о коме је стога пожељно чути мишљење најшире јавности. То је најшири облик јавне расправе.
Такав облик јавне расправе у друштву организују органи државне власти (парламент односно представничко тело регионалне или локалне власти). Овако широка дебата у друштву и у најширој јавности организује се како би се постигла два основна циља:
- да упозна грађане са решењима из предлога и променама које се могу очекивати након усвајања неког прописа, одлуке или мере, посебно о променама које ће имати утицаја на статус и права грађана;
- да прибави мишљење грађана о питањима која се регулишу прописом или мерама које се предлажу.
Најшира јавна дебата у друштву, као један вид непосредног учешћа грађана у одлучивању о јавним пословима може се организовати на различитим нивоима:
- на нивоу целе државе (нпр. у поступку усвајања важнијих закона или одлучивања о чланству државе у међународним асоцијацијама и сл.),
- на регионалном нивоу (нпр. у поступку одлучивања о подручју на коме се регион простире, у поступку усвајања регионалних прописа),
- у локалној заједници (нпр. у поступку усвајања одлуке локалне заједнице)
- на одређеном подручју у оквиру локалне заједнице (нпр. само у једном делу града или у једном од насељених места у оквиру одређене локалне заједнице, ако је питање од интереса само за грађане који живе на том подручју)
У ужем смислу јавна расправа представља посебан облик рада парламента, његових домова као и радних тела који одликује непосредно учешће грађана (представника цивилног друштва, експерата, представника научних установа, представника независних институција) у раду парламента и његових радних тела. По правилу представници грађана који учествују у овом виду јавне расправе ограничавају се на изношење мишљења, учешће у дебати о одређеним питањима, али без права да суделују у одлучивању.
После овог теоретског увода (на бази текста са линка) без улажења у детаље посматраћемо значај учешћа заинтересоване јавности у јавним расправама везаним за доношење закона са становишта коришћења ћирилице у Србији.
Сведоци смо катастрофалног стања коришћења ћирилице у јавној комуникацији. Србија је просто окупирана латиницом без неког посебног разлога.
- Да ли је то помодарство?
- Да ли је то услов ЕУ интеграција?
- Да ли је то интерес увозничког лобија?
- Да ли је то једно од средстава да се заваде па после и влада Србијом и Србима?
- Да ли је то начин одрицања од културе Срба на овим просторима?
- Да ли је то знак покорности новим господарима којима смо некада љубили папуче а данас им своју приврженост показујемо и доказујемо коришћењем латинице?
- Да ли је то само одраз лењости да се користи ћирилица јер је "лакше" користити латиницу?
- Да ли је то знак да у Србији станују углавном мањине чији је матерње писмо латинично?
- Да ли је то одраз тежњи да се Србија придружи некој другој држави као развијенијој и у којој је латиница основно писмо а ћирилица забрањена или најблаже није превише омиљена?
- Да ли је то ...?
На ова питања није лако одредити одговор јер у свакој констатацији има по мало истине али је чињеница да је задњи тренутак да се нешто учини по том питању јер ако сада не учинимо заокрет културни идентитет Србије ће бити потпуно преобликован и све вредности и постигнућа претходних генерација нестаће прекривено тамом заборава.
У свакој јавној расправи постоје заинтересоване стране. Законима се, поред других питања, регулише и употреба језика и писма. Пошто се користи латинично и ћирилично писмо није свеједно да ли ће закон да регулише само употребу језика или и језика и писма.
Питање употребе језика и писма није тривијално јер двосмисленим формулацијама може лако да се унесе забуна у тумачење правних норми и да грађани буду фрустрирани и да се унесе семе раздора у осетљиво друштвено ткиво и да уместо да се бавимо суштинским питањима која су законом регулисана бавићемо се питањима која су лако решива једноставном формулацијом "на српском језику и ћириличном писму".
Ко су заинтересоване стране за питање употребе језика и писма?
Покушаћемо да идентификујемо неке групе које имају своје интересе у свему наведеном,
Држава Република Србија на првом месту јер јединственим решењем и омогућавањем стандарда у комуникацији избегавају се спорења која у старту добром правном нормом могу да буду спречена. Због тога је Устав Републике прописао чланом 10 да је у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо. Овим је комуникација у оквиру државе стандардизована и усклађена са решењима у модерним државама - једна држава, један службени језик, једно службено писмо.
Али проблем настаје због различитог тумачења употребе службеног језика и писма. Пуно је "мудраца" који сматрају да је свака комуникација ван државне управе неслужбена и да је ту дозвољена употреба свакојаких писама. На овим просторима изговорене речи су се записивале на најмање три писма у последња 2 века: ћирилици, латиници и босанчици (верзија арапског писма прилагођена српском језику). Босанчица је заборављена и остала су ћирилица и латиница.
На просторима где живе Срби латиница је запамћена по начину увођења:
- као воља окупационих власти Аустроугарске монархије 1915. и
- по забрани од стране НДХ у 2. светском рату.
Осећај да је латиница окупаторска ароганција није нестао, чак се и повећао актуелним догађајима у нашем окружењу. Постоји свест да је коришћење латинице покушај пројекције моћи потомака оних који су били поражени у Првом и Другом светском рату и који сматрају да је дошло њихових пет минута да покажу Србима где им је место.
Пошто је у питању употреба језика и писма требало би да свој став заузму барем
- Српска академија наука и уметности
- Матица Српска
- установе културе од националног значаја
- удружења која се залажу за увођење ћирилице
- удружења књижевника
- удружења просветних радника
- удружења за неговање традиције
- културно-уметничка друштва
- удружења предузетника
- удружења новинара
- ...
Нормално, у јавној расправи треба да заузму свој став и стручњаци за језичка питања, јавни радници у култури и други којима је стало до очувања културног идентитета Србије, до поштовања правног поретка у Србији, до поштовања норми модерних држава које кажу једна држава, један службени језик, једно службено писмо.
Неке од наведених институција неће да се огласе и сматрају да је то њихово суверено право. Да ли је баш тако?
Нормално да није јер је мисија (разлог постојања) неких установа, институција, удружења и организација управо везана за употребу језика и писма. Нереаговањем, или још горе неадекватним реаговањем, неке институције/установе/удружења/организације доводе у питање своје постојање. Другим речима нереаговање може да буде знак да је реч о самоукидању. У тој ситуацији порески обвезници треба да поставе питање зашто се оне уопште финансирају у економској кризи када не раде свој посао.
Овде се мисли на институције као што су САНУ, Матица српска, удружења која се боре за коришћење ћирилице, итд.
После одржаних јавних расправа извештај о одржаној јавној расправи биће јавно доступан и самим тим јавност може да прозове институције/установе/удружења која нису реаговала и да тражи да се обустави њихово финансирање јер немају капацитета ни намеру да наменски троше средства, односно да се баве питањима употребе језика и писма. Односно на њих не можемо рачунати по питању заштите културног идентитета успостављеног правног поретка Републике Србије.
Ресурси:
