Пример грађанског активизма и реакције институције: Градска библиотека у Новом Саду

Пример грађанског активизма и реакције институције Градска библиотека у Новом Саду.

Пре иницијативе

После иницијативе

 

 Изглед сајта Градске библиотеке у Новом Саду пре иницијативе

 Изглед сајта Градске библиотеке у Новом Саду после иницијативе

 

Активности Српског удружења „ЋИРИЛИЦА“ -Повереништво „Српска Атина“

Добили смо неколико прилога од Српског удружења „ЋИРИЛИЦА“ -Повереништво „Српска Атина“. Објављујемо их у целини уз анонимизацију неких личних података.

Списак прилога:

• Случај са Основним судом у Новом Саду
• Случај са Заводом за здравствену заштиту студената у Новом Саду

 1. прилог: Случај са Основним судом у Новом Саду

Иницијатива

Снимци са огласне табле који су били повод за иницијативу

 

Одговор надлежне институције на иницијативу

2. прилог: Случај са Заводом за здравствену заштиту студената у Новом Саду

Иницијатива

 

Одговор институције

 

Изглед сајта пре иницијативе

Изглед сајта после иницијативе

Поруке које шаљемо када пишемо латиницом на српском језику

Коришћење латинице у писању на српском језику шаље неколико порука којих "латиничари" нису ни свесни:

• технички/информатички сам неписмен (јер не умем да активирам локализацију за српски језик и ћирилично писмо)
• лењ сам (јер нисам уложио напор да питам некога ко зна како се врши локализација за српско говорно подручје односно нисам потражио информације на интернету)
• бахат сам (не поштујем културно наслеђе и обичаје у Србији)
• противник сам правног поретка Републике Србије (јер не поштујем норму која је прописана Уставом и законима)
• не поштујем претке (латиница је први пут у службену употребу уведенa у Србији за време аустроугарске окупације 1915. на бајонетима војника Аустроугарске монархије).

1552: У Београду штампана прва књига ћирилицом

На данашњи дан, 17. августа 1552. године, 4. августа по јулијанском календару, штампана је прва књига у Београду – Београдско Четворојеванђеље, на ћирилици. Зове се и “Четвороблаговестије”.

Спада у књиге тзв. велике осмине, јер је величина њених листова 20 x 30 цм. Штампани простор на страници потпуно је испуњен текстом 14 x 21.5 цм. Текст је сложен у 24 и 25 редова и има 211 листова.

Књига је украшена богатим орнаментима урађеним у куваном дрвету ораховине. Садржи осам великих орнамената и 392 иницијала. Углови и спољне стране испреплетени су белим шарама. Цртана слова су украшена стилизованим листићима или искићена белим лозицама. Тип слова и иницијала преузет је из старих српских рукописних књига (утицај средњевековног, сопоћанског сликарства).

На основу воденог жига – лађарске котве која се налази у кругу, а изнад које стоји шестокрака звезда, може се закључити да је папир за штампу ове књиге набављен у Италији. Између целина увезани су празни листови. Књига садржи четири канонска јеванђеља (Матеја, Марка, Луке и Јована), затим евангелистар са прегледом верских јеванђеља. Последња два листа садрже поговор.

Књигу је крупним ћириличним словима штампао Тројан Гундулић, члан Дубровачке колоније у Београду.

Из поговора на крају књиге може се закључити да је књига штампана у штампарији коју је основао кнез Радиша Дмитровић кога је у току припрема задесила смрт. Да би потом посао наставио Дубровчанин Тројан Гундулић.

О покретачу београдске штампарије Радиши Дмитровићу мало се зна, док се о Тројану Гундулићу, дубровачанину, занатлији и трговцу у Београду зна много више.

Тројан је једно од ванбрачне деце Федерика Гундулића, дубровачког племића и пучанке, вероватно служавке у његовој кући, Томуше. Иако званично признат од оца никада није стекао племићку титулу. У Дубровнику је завршио берберски занат, којим се и бавио у Београду. А поред тога, бавио се и трговачким пословима што му је омогућило да прихвати финансирање штампања књиге. Као и већина Дубровчана у Београду био је становник дубровачке колоније.

Када се упустио у издавачки подухват обезбедио је искусног зналца књиге и вештине штампања, јеромонаха Мандарија. Мандарије је обављао редакцијске послове, одлучивао о техничком и уметничком обликовању, избору предложака за орнаментику заставица и иницијала.

Књига “Београдско четворојеванђеље” спада у најбоља остварења старог српског штампарства.

Преузето са линка.

Ћирилица и латиница у општинама Србије

Сведоци смо да се латиница користи у неким општинама/општинским управама Републике Србије што је незаконито сагласно члану 10 Уставa Републике Србије и Закону о службеној употреби језика и писма. Имајући у виду да је коришћење латинице у општинама/општинским управама Србије  незаконито и да је то у суштини дискриминиација грађана Србије по основу употребе службеног језика и писмо прослеђујемо модел иницијативе који нам је достављен за неколико општина у Србији. Сигурно ће бити обухваћене још неке општине и ово је модел како читаоци могу да се обрате председницима општина који дозвољавају дискриминаторско и незаконито понашање преко званичних канала за комуникацију са грађанима.

---

Општина Параћин На руке Саши Пауновићу, председнику Општине Адреса: Томе Живановић 10, 35250 Параћин Матични број: 07184654, ПИБ: 100876853 Адреса електронске поште: opstina@paracin.rs

Приговор

Поштовани господине Пауновићу,

На званичној Интернет презентацији Општина Параћин (http://www.paracin.rs) немам могућност да добијем информацију на свом матерњем језику јер не постоји страница написана на српском језику. Тачније, све странице сајта су написане на писму које није у складу са Уставом Републике Србије односно нису у складу са Законом о службеној употреби језика и писма.

Како сте лице одговорно за законитост рада Општина Параћин тражим од Вас да  омогућите спровођење члана 10 Устава Републике Србије и Закон о службеној употреби језика и писма и да сајт Општина Параћин престане са дискриминаторским и незаконитим радом као и да омогућите доступност информација путем сајта Општина Параћин на ћириличном писму српског језика.

Латиница је први пут уведена у службену употребу 1915.г. на бајонетима окупационих трупа Аустроугарске монархије у Првом светском рату и њена службена употреба у Србији је ругање трећини изгинулог становништва Краљевине Србије у том рату.

Такође тражим да и сва документа, обрасци, упутства и слично у Општина Параћин буду доступни на ћириличном писму српског језика.

Напомена: Ово писмо је послато преко адресе епоште ______________.

Срдачан поздрав,

У ______________, 10.8.2013.г.

____________________ ____________________ ____________________

---

Листа општина/градова који су добили ове дописе је следећа:

• Општина Параћин (http://www.paracin.rs)
• Општина Ћуприја (http://www.cuprija.rs)
• Општина Велика Плана (http://www.velikaplana.org.rs)
• Општина Свилајнац  (http://www.svilajnac.rs)
• Град Шабац (http://www.sabac.org)

Адресе за слање дописа су:

Општина Параћин

На руке Саши Пауновићу, председнику Општине

Адреса: Томе Живановић 10, 35250 Параћин

Матични број: 07184654, ПИБ: 100876853

Адреса електронске поште: opstina@paracin.rs

Општина Ћуприја

На руке Нинославу Ерићу, председнику Општине

Адреса: 13.октобар бр.7, 35230 Ћуприја

Матични број: 07336365,

ПИБ:101374016

Адреса електронске поште: info@cuprija.rs

Општина Велика Плана

На руке Дејану Шулкићу, председнику Општине

Адреса: Улица Милоша Великог 30, 11320 Велика Плана

Матични број: 6139264

Порески идентификациони број (ПИБ): 101178949

Адреса електронске поште: sovplana@verat.net

Општина Свилајнац

На руке  Предрагу Милановићу, председнику Општине

Адреса: Светог Саве бр.102, 35210 Свилајнац

Матични број: 07186312

Порески идентификациони број: 101470434

Адреса епоште: soinf@svilajnac.rs

Град Шабац

На руке  Милошу Милошевићу, градоначелнику
Адреса: Господар Јевремова бр.6, 15000 Шабац

Матични број: 7170033

Адреса електронске поште: opstina@sabac.org

---

Ћирилица – више од лингвистике (Миодраг Којић / Удружење Ћирилица)

(Фото: Удружење Ћирилица)

Преузето са линка.

Наши непријатељи нам често подмећу заблуде о томе како је неважно којим писмом пишемо, а што је најгоре ми те заблуде и прихватамо. Зашто је очување ћирилице тако битно? Зашто је то национално питање изнад лингвистике?

Тамо где нестане ћирилице и српског језика врло брзо нестане и Срба, истина је која се прећуткује, док се истовремено у школски систем Републике Србије уводе новопроглашени језици успостављени некаквом скупштинском већином. Такво деловање у образовању започело је на северу наше републике, а наставило се и у Рашкој области, супротно лингвистичкој науци, језичкој пракси, вековној традицији и здравом разуму, ради јефтиних дневно-политичких потреба, где се препушта језичко благо нашег народа, не схватајући да се тако топи и његова суштина, идентитет и сече корен који нас држи столећима. Jер без свога језика и ћирилице престајемо да постојимо као посебна нација.

Приступом у затирању српског писма и језика, као наставком политике новосадског договора из 1954. године, када су српски лингвисти по диктату српских комуниста препустили свој језик другима и који је увођењем лажног богатства са два писма довео до сумрака ћирилице, данашњи „експерти“ налазе суптилније начине за порицање сопственог језика и писма. Новосадски договор престао је да важи свуда осим у главама домаћих лингвиста и, на наше разочарање, и појединих књижевника. Другачије се не може разумети када водећи српски лингвиста, академик Иван Клајн за ћирилицу каже да је „једнонационално и режимско писмо“.

Ако је неко стручан и образован, поготову ако је образовање стекао по с/х моделу, не мора аутоматски бити способан да разуме позадину процеса, којим се задаје судбоносни ударац свему што подсећа на темељно српско. Или се ради о свесном диктату, оних што не одустају, јер су нашли смишљену формулу са два писма, две аутономне покрајине, два дијалекта, два ратна покрета са две идеологије, као највећим богатствима. Само то богатство није западало другим народима, било је резервисано искључиво за Србе, сервирано од стране њихове елите, добро плаћене за такве послове.

Уместо да се налазе начини да се зауставе вечите двојбе и поделе у народу и коначно интегрише ћирилица у све поре друштвеног живота, јер „тамо где јединство влада ту станује Бог“ и да напокон „плетемо своју националну песму сходно својим моћима“, како каже Деспот Стефан Лазаревић, институције српске државе настављају са политиком самопорицања српске културе и духовности.

Другачије не можемо разумети, а камоли оправдати поступке Министарства просвете и Матице српске када на почетку 21. века настављају да претварају Србију у својеврсну културну и духовну колонију Запада, сводећи је на србијанску и подкултуру суседне Хрватске. Сваки добронамерни интелектуалац, лако ће препознати матрицу о нашем поновном, пожељном пројугословенском понашању ради евроунијатске подршке „пријатеља“ из Загреба. Прећуткује се да управо они желе односе сличне онима који су створени формирањем Југославије 1918. године, када је нова држава постојала док је служила хрватској ствари. Чим се појавио и минималан захтев за равноправност у таквој држави, са појавом Милошевића, таква СФРЈ се распала.

Дакле, она је могла да функционише само под јурисдикцијом Загреба. Тако је и враћање ћирилице 1990. у Устав Србије, заслугом академика Радомира Лукића био додатни камен који је позивао „браћу“ на разбијање заједничке државе. Данас смо сведоци догађаја којима се позивање на евроинтеграције и сарадњу у региону своди на враћање под доминацију еврохрватске независне државе и прећутно признавање водеће улоге доглавницима из Загреба. Иако је још Конфучије тврдио да „народ чувају симболи а не држава и војска“, очигледно је да у задатим односима на простору „југосфере“ нема места за ћирилицу као препознатљиви симбол српства. Уосталом, то се лако могло уочити на улицама Вуковара и Загреба приликом протеста против увођења ћирилице. О преправљању злокобне историје НДХ и прославама „a la Tompson“, не вреди говорити.

Водеће културне институције Србије остаће упамћене и по непрестаном залагању за увођење латинског писма у образовни систем Србије, као и по штампању српско-хрватског речника, супротно традицији и супротно Уставу и закону Републике Србије. После неуставног Правописа 2010. године, где је латиница први пут у историји именована као стандардно писмо српског језика, сада се Предлогом закона о основном образовању покушава увођење и озакоњење латинице и када је реч о школској евиденцији или издавању јавних исправа: ђачких књижица, сведочанстава, уверења и осталог.

Тако је чланом 86 предложеног Закона о основном образовању омогућено да се за званичну писану документацију у школама, поред ћирилице користи и латинично писмо – незабележено у историји српске просвете, али и супротно Уставној одредби (члан 10) „да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“.

Чланом 89 предложеног закона је дато за право онима који то желе, да јавне школске исправе издају на српском језику и латиничном писму. Дакле, ко буде хтео, по својој сопственој вољи и опредељењу, моћи ће да издаје ученицима и сведочанство на латиници, као незабележен случај у историји писмености овога народа и као пример брисања свега што нас је чинило православним Србима почев од свете браће Ћирила и Методија, који су први уждили кандило писмености и благослов слова, до светомученика Петра Зимоњића. Оно чиме смо сведочили вековима да смо Срби и да смо деца Светога Саве, предаје се на вољу и лично нахођење и тумачење управним органима сваке школе појединачно, као још један очигледан пример растакања српске свести, духовног бића и идентитета сваког појединца и оно што је најопасније наставак разарања суверенитета и јединства српске државе.

Никада у својој историји, од настанка српске државности и писмености, није у српској просвети издавано сведочанство осим на ћирилици. Другачије је било могуће само када је Србија била окупирана, као у време аустроугарске окупације Србије 1915 – 1918. године. Колики је значај српске ћирилице сведочио је и својим делом свети владика Николај Велимировић, када је враћао писма написана латиницом, желећи да личним примером подстакне Србе на очување сопствене свести.

Да ли се настављањем политике према српском писму жели продужити даљи губитак суверенитета српске државе и показати да нам ништа није свето и да је затирање ћирилице, даља латинизација и кроатизација општеприхваћен процес урушавања свега националног зарад неизвесне европске будућности?

Да ли је дошло време за одрицање од наше прошлости и наших часних предака и да ли је почело спровођење захтева о промени колективне свести као што је то јавно, нескривено и недостојно тражено од нас. Ми знамо да „без ћирилице нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби“ ( проф. Лазо М. Костић), истовремено прихватајући све оно што је у прошлости написано и другим писмом, укључујући и латиничну књижевност Дубровника и савремену с/х књижевност као део српске културне баштине.

Треба ли подсећати државне структуре да Међународни стандард 12199 не наводи српски језик као језик данашњице који користи латинично писмо и да се све написано на таквој, Гајевој абецеди, бележи у корпус хрватске културне баштине? Супротно другим европским народима који уз свој језик имају само једно писмо, српском народу се непрестано подмеће теза о богатству са два писма, иако је то основ за растакање нације и представља извор непрекидних подела.

Ако као народ пристанемо на оваква понижења, показујемо се недостојним својих цивилизацијских тековина и прелазимо у повлачење и тамо где нема нити једног ваљаног разлога за попуштање и промену своје историјске свести. Непрестано народно повлачење, засигурно потенцира мањак самопоуздања и воље да се може кренути напред. Као и увек, проблем је у главама и пројектованој свести о другоразредној улози која нам припада у свим расподелама на „међународном“ тржишту .

Зато је стварање суштински јаке основе, духовног преображаја и враћање традиционалним и провереним вредностима предуслов за сваки, па и економски просперитет. И питање ћириличног писма, као стуба националног идентитета, не треба везивати само за историјско, духовно или културолошко-социјално питање, већ је то питање и од егзистенцијалног значаја у неприхватању наметнуте свести о вреднијем туђем писму и доминантности комплетне стране (пре свега западне) технологије.

Када се уз подршку домаће политичке елите и увозничког лобија крене у формирање поданичког менталитета, а тиме и пристајања на разне врсте самопорицања, постаје прихватљиво и пожељно, да се зарад ничега одричемо сопствених вредности. Историјски је препознатљиво да појединци који су решили да промене свој српски идентитет, свесно тај пут започињу најпре напуштањем свог писма, и то им се не може бранити. Овде се и не ради о њима и њиховом искушењу на путу који су самоиницијативно одабрали. Оно на шта имамо право је да такве појаве називамо правим именом и по прихваћеним друштвеним теоријама дефинишемо на једино прихватљив начин. Уосталом православни човек са вером у срцу и не може другачије него да шири истину и само истину, ма каква она била.

Преносимо: Писмо као државотворно питање, или о једном сумњивом "богатству"

Пренето са сајта НСПМ (аутор Маја Радонић )

Непријатељи граде моје царство за мене,  зато ће бити добро изграђено Питање ћириличног писма спада у корпус државотворног проблема, мада то није сасвим јасно, па одатле проистичу бројни неспоразуми, полемике и жучни тонови када се поведе прича о фамозном српском ''богатству'' двоазбучја. Оставимо ли по страни страсти и додатне поларизације које су најмање потребне у овом тренутку, ово питање тражи мирно и аргументовано расуђивање, без етикетирања и препуцавања. Дакле, да би неки народ могао да се назива државотворним, мора да има своју територију, државу, Устав, заставу, грб, химну, језик и писмо. Јасно је да је процес ''ослобађања'' Срба од ''терета'' државности добрано одмакао, а писмо, тј. конфузија око употребе писма које означава цивилизацијску самобитност, историјски континуитет и идентитет једног језика, а самим тим и народа, значајно потпомаже овом процесу. Због тога питање употребе ћирилице или латинице за Србе није питање традиције, лепоте, симболике, правоверности и ''србовања'', већ питање опстанка, гаранције личне и колективне самосвести и идентитета који је озбиљно пољуљан и растрошен у крвавом и дивљачком 20 веку. Латиница у српском језику представља типично кукавичје јаје, додатну јабуку раздора и смешни су ''аргументи'' о богатству два писма. Такав аргумент могао би бити исправан само у случају да је историјски и културни развој Срба довео до употребе два писма, али када знамо како, када и на који начин латиница улази у српски језик, како да прихватимо да оно што је непријатељ тражио од нас, може и мора да буде истовремено добро? Поновићу да су нам на ћирилицу скренуле особиту пажњу окупаторске власти од 1915. у Србији, а Павелић нарочито у најефикаснијој од свих ендехазија (сигурна сам да се са овим у потаји слаже велики део Хрвата, и да се не лажемо - тада је ударен темељ данашњој неовисној лијепој њиховој), а после у мелтинг-поту југословенства све се лепо закувало и докувало ненаучним и непримереним наметањем туђег писма кроз општепрокламовану лажну равноправност. Очигледно је да су наши непријатељи на сав глас упозорили да постоји нешто битније у писању ћирилице од обичног формалног питања и очувања традиције. За неупућене, успаване и наивне и оне који живе у најбољем од свих светова, у чему им обилато помажу књиге типа ''сикрет'', ми смо опкољени непријатељима, отимачима и лажовима, а зашто је то тако, не могу са сигурношћу да тврдим. Има ту разних теорија – за оне којима је материја алфа и омега ради се о рудама на Косову, јефтиној радној снази, зеленашким банкама и каматама, фамозној еколошкој храни, а сада кажу и засадима ГМО, па путевима дроге и све у свему има ту истине, поготово када знамо шта је врховна вредност оних који нас држе у стању апокалипсе преко 20 година. Људи склонији метафизици кажу да је у питању општи рат против православља за шта такође има аргумената, геополотичари су на средини и тврде да смо предворје и вежбаоница за Русију, те да смо између истока и запада, на фамозном цариградском друму, они практични и рационални тврде да је Свети Сава требало да нас полатиничи па би све било у реду (живили би срећни са сусједима), али кога би они онда убијали и протеривали, можда би се раширили по Европи, бррр... Умало да заборавим архи-Слобу, петокоткобарци још увек врте исту плочу да нас зато киње, јер да је он умео то и то, или да је сменио генерале тад и тад, или да није био руски човек, или амерички, или Мирин, не би нас ''милосрдни'' бомбардовали, тако да постоји широк, за све укусе и светоназоре прилагођен арсенал разлога због којих смо виђени за лагано или убрзано нестајање, а аргументе зашто би требало уништити ''српски вирус'' не бих да понављам, довољно је сазнање да постоје људи који би радо уништили моје пријатеље, породицу, познанике и мене а да нас никада нису ни видели ни упознали. Чини се ипак да је губљење времена и енергије тражење одговора на питање чиме смо заслужили посебан статус у савременом свету и на ком смо то наопаком бингу постали народ ''изабрани'' попут америчких Индијанаца на пример, довољно је знати и прихватити свесно оно што нам урлају у уши већ годинама, а многи од нас желе да се праве глуви и да живе и даље у свом виртуелном свету где су сви људи браћа, а љубав, мир и нада су свима у срцу. Иначе, и ја бих волела да живим у ''најбољем од свих светова'' и да берем тратинчице по трави са насмешеним животињицама из Дизнијевих цртаћа, али живим у Србији, земљи са рекордним бројем непријатеља по глави становника за коју сам се начекала да се тако поново назове. Поред свега, та једва дочекана Србија је пред нестанком, а не знам тачно како ће се то одразити на мој живот будући да сам Српкиња и намеравам то и остати, а бојим се да неће баш најбоље. За оне којима су наши вајни корумпирани стручњаци (корупција не мора увек бити материјална, многи су похлепни на име, статус, звања и признања) усадили у главу ту идеју о ''богатству'' два писма, требало би да буде довољна очигледна чињеница да је из неког разлога нашим непријатељима веома битно да не знамо које су нам и колике територије, која нам је химна и како се пева, одакле и докле се простире српски језик и којим писмом се пише тај исти језик. Ако ни то није довољно, како објаснити планирано и лагано преузимање ћирилице од стране хрватских филолога, језикословаца и повјесничара, осим пројектом брисања и прекрајања историјских чињеница о државотворном народу на Балкану који је записе о о свом континуитету, историји и државности оставио огромним делом у ћирилским рукописима? Српска конфузија, незнање, површно повезивање историјских чињеница, школски систем, навике, комплекси пред Европом и немар који доводе до одрицања од ћирилице као јединог историјског и Уставом потврђеног српског писма, савршено иду на руку оваквим пројектима. Иако се многи смеју и говоре - па зна се да је то лаж, то никако неће спречити развој и спровођење таквог пројекта, започетог Бечким књижевним договором и Вуковим великодушним поклањањем имена и штокавског наречја Илирцима, како су тада себе називали збуњени хрватски народни препородитељи. Као што не знам тачно зашто нас намеравају уништити или макар то што остане преименовати, а намеравају, није више ни важно што, због нечега је у свему томе јако битно да не знамо које нам је писмо, наравно ни језик ускоро, а после тога ни име. Зато сада није приоритет да нас побију, покрсте и протерају шта преостане као у претходним фазама, него да се доврши Брозов пројекат, и да то што биолошки носи српски ген заборави на њега или га у свету без граница релативизује, а данас-сутра прихвати да се зове Хрват на пример, или да је постао од њих, или од Илира, или Албанеза, или шта је већ пројектовано, а сазнаћемо ускоро. Зато је важно да се делимо и делимо и делимо око свега, па и око кукавичјег јајета двоазбучја. Јер ако имамо државу са јасним границама, Устав, грб, заставу, химну, језик, писмо и име, све једно и јединствено, није баш лако толико нас иситнити. С обзиром колико генетских Срба сматра да је богатство писати латиницом сопствени језик, или да је модерније, културније, исплативије и ''мудрије'', или нас ''приближава'' свету (ком и каквом свету није баш јасно, али нема везе, нек' је свет и нек' буду плате да преживимо од првог до првог), било би добро да схвате да за нас неће никада бити плате да преживимо, а ни да живимо уопште, ако: 1. Наставимо да мислимо брозовском главом 2. Наставимо да мислимо да се то нас ни наше деце не тиче ако имамо да растегнемо од првог до првог и одемо лети на море, а не пребију нас успут или нам не излупају ауто – занчи профинили су се, ма јесу, само су нас политичари завадили. 3. Наставимо да се свађамо и прозивамо ко пише коментаре којим писмом , уместо да се здушном грађанском иницијативом поведе акција да се поштују одредбе Устава и да се у свим званичним органима и гласилима пише једним јединим стандардизованим писмом – ћирилицом. 4. Наставимо да дремамо уз ''Јелен'' пиво, домаће ТВ станице и остале анестетике док нам не дођу једне ноћи неки људи на врата и не поведу у неку од опција која нам је намењена. Уколико неко хоће да заборави да је Србин, а многи хоће, јер није баш најбоља и најпробитачнија ствар бити Србин 2013, као што није било ни 1915, ни 1941, ни 1992, ни 1999, требало би да зна да му то неће тек тако дозволити његови непријатељи, нити ће икада то заборавити. Сви Југословени су 90-их сазнали ко су, и мада се убише доказујући да нису, и писали су латиницом и нису се крстили, и изували су се пред кућама муслимана и славили католички Божић, а сами раскрстили ''са поповима и религијом'', ништа их није спасило метка или протеривања. Ко жели да докаже да је расксртио са својим српским пореклом, мораће мало више да се доказује, мада за сада не мора у шуму да гања хајдуке, јатаке и четнике, за почетак је довољно да здушно ради на ''промени свести'' генетских једноплеменика и успут искаже што већу количину мржње и презира на све што носи ознаку српско, па била то застава, химна, ћирилица, макар и дечија лопта тробојка – ма нека је пробуши и купи дечици Дизнија, Барби или неког предатора. Шта онда још остаје? Остаје појединачна самосвест, осећај личног и колективног иденититета, и осећање историјског тренутка у ком се налазимо, свиђао се он нама или не, па се по томе свако може равнати при избору писма, али и свега осталог што из тога произилази. И наравно, остаје слобода избора и њено уважавање, без вређања и доказивања ''правоверности'', јер свако има довољно посла у ''свом дворишту'' да би се бавио поправљањем и осуђивањем других, иначе ће бити као лицемер који ''види трун у оку брата свог, а не види балван у свом'' . И још нешто - ова слобода избора је гарантована одгоре, али не од Це Ка или ДС, СПС, ДСС, СНС.... Брисела, него стално и вечно – од Бога дата.

Мало подсећања не шкоди: Србија, латиница и „латиница“ (текст Василија Клефтакиса)

Преузето са сајта НСПМ

Lj – nj – dž – (gj)? Како чудан почетак! Шта ће ова латинична слова у њему, шта је оно у загради и зашто знак питања?

Много питања! Та слова уствари нису права, општепозната (англосаксонска/немачка/француска....) латиница. То су слова хрватске (латиничне) абецеде/гајевице која се у Србији упорно (случајно, или намерно?) погрешно пласира као латиница и која, поред тога, нема ни посебне словне знаке за неколико слова српског језика , и у том погледу је несавршена, док српска ћирилична азбука такве знаке одувек има: љ – њ – џ – ђ.

Добро, савремена хрватска ортографија се до данас мало усавршила, па уместо оних двају слова у загради данас има један знак: đ, али и тај спада у ред изведених од постојећих слова, уз додатак понеке цртице, кукице и сличног, као: š – č – ć, док у српској ћирилици за то постоје потпуно аутономни знаци: ш – ч – ћ. Оно у загради је наведено зато што је од извесног значаја за разумевање историје и начина убацивања хрватске „латинице“ у Србију (о томе – мало касније). А знак питања је ту зато што се заиста треба озбиљно запитати зашто је, и коме је стварно потребно да хрватска абецеда (гајевица) – под лажним именом „латиница“ – данас тако масовно преовлађује у Србији, мада Срби имају сопствено и далеко савршеније писмо од гајевице.

Полемика о подређеном положају ћирилице у Србији, и њеном потискивању од стране гајевице траје годинама, уз повремена стишавања и разбуктавања (хвала Богу за ово друго). Најновија фаза је започела у „Политици“, када је редакција у августу 2009. г. анкетирала низ политичара о том питању, и добила углавном „политички коректне“ одговоре у стилу „пола риба – а пола девојка“. Полемика се разбуктала у септембру, са главним протагонистима Владимиром Павловићем, преводиоцем и лектором1, и Драгољубом Збиљићем, професором српског језика, председником Удружења „Ћирилица“. Обојица су језикословци, али одмах да кажем, моје симпатије су на страни овог другог.

Ја нисам језикословац и потпуно сам беспомоћан када се потежу стручни аргументи, али мислим да – као и сваки колико-толико писмен човек – могу да учествујем у тој полемици, тим пре што сматрам да ово питање уопште није уско језикословно. Питање очувања, оздрављења и ширења ћирилице у Србији на рачун гајевице није језикословно, него политичко, а и питање од прворазредног националног значаја за Србе и њихову матичну државу (отуда и јасно одређивање њеног статуса у Уставу Србије – ех, када би се бар у пракси људи придржавали тога...). Непосредно после ступања Устава на снагу, током 2006. године, вођене су дискусије о узајамном положају „латинице“ и ћирилице у јавној употреби. У сећање ми се урезало гледиште истакнутог српског лингвисте, проф. др И. Клајна2. Говорећи о употреби „латинице“ у Србији, проф. Клајн каже: „Ona je isto tako srpsko, kao i hrvatsko, samo što nije srpsko tradicionalno, nego je srpsko mlađe pismo, ali mi nismo morali da od Hrvata učimo latinicu, jer postoji najmanje od 1918. do danas jedna velika tradicija u upotrebi latinice u Srbiji.“ Професор (волео бих да је ненамерно?) не износи истините податке. Латиница уопште није српско (млађе, или старије) писмо, нити у Србији постоји једна „велика традиција најмање од 1918. г.“ у њеном коришћењу. Никако се не сме заборавити начин њеног насилничког убацивања а то НИЈЕ било 1918! Хрватску абецеду (гајевицу) су у Србију, буквално на својим бајонетима, праћену неописиво зверским злочинима донели аустроугарски окупатори крајем 1915. године. То је био њен први улазак „на велика врата“ у Србију. Окупаторска власт је забранила јавну употребу ћирилице. Фирме на трговачким радњама су морале бити исписане „латиницом“ па су и једине београдске окупационе дневне новине, „Beogradske Novine“3, излазиле „латиницом“, на хрватском језику, а слово „ђ“ је писано као „gj“ (gragjanstvo, dogagjaj, savlagjivanje, uvigjavni...). Ударни део уводника првог броја (15.12.1915) је овако гласио: „... Još krvari tijelo, još pepeo sa glave nije skinut, a evo već se javlja trak milosti i dobrote. Uvigjavni će čitalac razabrati, da je osnutak lista kao zora, koja se ispred dana pomalja. Da je ona veza, koja iz zemle vodi u svijet, a iz svijeta u zemlju i narod, da ga savjetuje i pomaže. U to ime kažemo, da bilo – u dobar čas.“ Да, ваистину – баш је у јако „добар час било“. Аустроугарски окупатор је био отеран крајем 1918. године, забрана ћирилице је укинута, али латиница је – у мањој или већој мери опстала (једино је „gj“ прешло у „đ“). Одмах по ослобођењу (1.11.1918) Београда, Управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу4: „Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности.“ Та наредба је (тада) извршена. Када би се данас неки српски Рип ван Винкл5, који је негде 1916. године заспао у јеку аустроугарске окупације, пробудио – не после 20 (као у причи) – него после 80 година и погледао око себе, могао би помислити да окупација још увек траје (а можда не би ни сасвим погрешио): нигде фирми на ћирилици, фирме и скоро све новине и часописи на „латиници“! Како је до тога дошло је дуга прича, али не стоји тврдња проф. Клајна: „... jer postoji najmanje od 1918. do danas jedna velika tradicija u upotrebi latinice u Srbiji...“ Исто као и аргументи заступника интереса „латинице“ Владимира Павловића6: „...онда латиница јесте део српског идентитета, а покушај њеног избацивања из употребе значи покушај насилног мењања народног идентитета.“

Када се говори о традицији и националном идентитету, подразумева се нешто што се спонтано, без притисака развило током времена – а то са „латиницом“ у Србији није случај. Упркос томе што је „латиница“ из познатих историјских разлога као једно од званичних писама ушла у Србију тек после 1918. г, она тада није била наметана и коришћена је само онда када је била заиста потребна. Да аргументи о њеној традицији, као делу српског идентитета уопште нису истинити (бар за период 1918-1945), могу се наћи подаци у библиографском прегледу српске штампе7 за период 1915-1945. године. Ту се може видети да је 98% наслова периодике на српском језику током тог времена (Краљевина Србија/Краљевина СХС/Краљевина Југославија) било ћирилично. Дакле, до доласка комуниста на власт, 1945. године, ћирилица је, као једино писмо, итекако била израз српског националног идентитета, а латинице практично нигде није било, бар судећи по штампи. „Идентитет“ се, очигледно почео мењати тек после тога. Мада није постојала званична писмена забрана, ћирилица је у доба после комунистичког грабљења власти била систематски потискивана из цивилне и (нарочито) војне администрације. После 1945. године па све до скоро краја шездесетих нигде нисте могли као појединац купити било какву нову писаћу машину (ни оне нису биле забрањене, али их властодршци једноставно нису пуштали на тржиште из страха од „самиздата“), а када су се појавиле – биле су латиничне. И тако, миц по миц, дођосмо до Клајнове и Павловићеве „традиције латинице“. Једна друга тврдња проф. Клајна је такође добрим делом нетачна: „Latinica je daleko jača i uvek će biti takva, jer je to evropsko i međunarodno pismo i uvek sam pominjao fiziku, hemiju, matematiku i razne druge slučajeve, automobilske registracije i sve gde je upotrebljiva jedino latinica, a ne ćirilica“. Па, шта ако је то европско писмо?! То нико и не пориче. Али, зар и ћирилица није европска??? Они европски језици чије је изворно писмо латиница свакако треба да се пишу латиницом. То није случај са српским језиком. Никоме нормалном не пада на памет да физичке, математичке или хемијске симболе пише ћирилицом. Што се тиче аутомобилских регистрација: у Грчкој се, нпр. употребљавају само она грчка слова која се подударају са латиницом – али ниједно чисто латинично. О јачини латинице (на коју снагу он циља? на интелектуалну? економску? војну?) не бих овом приликом. Већина ових аргумената проф. Клајна су уствари псеудоаргументи. А шта тек рећи на овај аргумент Владимира Павловића: „Желите ли да се забрани латиница? Да се избаци из школских програма? Деца би морала ипак да науче латиницу, пошто је енглески језик, као што ваљда знате, обавезан од основне школе. И опет би је користила.“ Да, али овде се опет, као и код Клајна ради о кукавичијем јајету. И. Клајн, као и В. Павловић, користећи појам латиница заступају хрватску абецеду (гајевицу) која се у великој мери разликује од енглеске (ма како се ја трудио, у њој не налазим lj – nj – dž – đ – š – č – ć), а у гајевици нема знака q – w – y – x. Дакле, од 26 слова енглеске латинице, гајевица или Павловићева и Клајнова „латиница“ се разликује у 11 случајева (42% разлике – скоро половина!), а присталице гајевице и даље упорно тврде да њено познавање помаже у учењу страних језика! То је демагогија. Сјајно је да деца у основној школи уче енглески – али за то им је гајевица потребна колико и девета рупа на свирали.

Један од општих и неуморно понављаних аргумената присталица „латинице“ је и питање како да се страни туристи снађу по српским путевима и улицама (у случају када уопште има путоказа и табли са именима улица). Што се путоказа тиче, они су сада углавном на „гајевици“, а ћирилице скоро нигде нема. То што ћирилице нема, свакако не узбуђује стране туристе, али нема их ни на правој латиници, јер шта ће јадан Енглез или Француз који тражи пут за нпр. Чачак са путоказом на коме гајевицом, на пример, пише „ČAČAK“? Он га чита као „КАКАК“, а Чачка нигде. Што се, пак, табли сa називима улица тиче – недавно је госпођа Даница Поповић, професор Универзитета, очигледно разочарана политиком ДС-а, поставила питање: „Мора ли сваки посетилац најпре да савлада ћирилицу не би ли се снашао у оним ретким случајевима када пронађе таблу са називом улице?“8 Сигурно не, госпођо професор – то би било апсурдно, али исто тако ни гајевица у томе ни мало не може помоћи. Енглеска транскрипција имена улица, насеља, итд. би сигурно помогла. Ево мог искуства из Грчке у којој већ 15 година лети живим – Путокази, уличне ознаке су овакви: горе, назив на грчком језику (па ко воли, нек` изволи), а у неким случајевима (али не баш увек) , испод тога енглеском транскрипцијом. Регистрације аутомобила са по три слова грчке азбуке (само она која се слажу са енглеском латиницом, али ниједно искључиво латинично!) и четири цифре. Сва роба, у било којој радњи (увозна, или не) – са декларацијом и упутством за употребу или искључиво на грчком језику, или обавезно и на грчком, или – врло ретко, само са етикетом на грчком језику, прелепљеном преко страног текста. Срби (а нарочито мондијалисти међу њима) се ту имају на шта угледати. А, да ли су у стању...?

Данас је ера Интернета. Постоји маса разних сајтова новина, часописа, политичких партија, удружења, интегралних текстова књига, и чега све не. Погледајмо како на Интернету стоје ствари са српским језиком и писмом. Они који се користе компјутером и на претраживачу рачунара имају инсталиран „Google Toolbar“, приликом сваког отварања неке странице текста на језику другачијем од оног земље у којој пребивају, аутоматски добијају понуду од „Google Toolbar“-а за превод на „матични“ језик те земље (у мом случају: на холандски, јер живим у Холандији) – или на неки други (по избору). Али, поента уопште није у томе. За Србе и Србију, поента је у нечем другом: како Google класификује језик на веб-страници коју гледате? Што се српског језика тиче, Google је савршено јасан и консеквентан: све што је писано латиницом („гајевицом“) се класификује као ХРВАТСКИ (KROATISCH), па сходно томе, обавештење гласи: „Текст је на ХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ. Желите ли да Вам га Google Toolbar преведе? Притисните.“ Од свих новина /часописа који излазе у Србији, само они који имају веб-страницу на српској ћирилици (нпр. „Политика“, НСПМ, „НИН“, „Православље“...) су језички класификовани као СРПСКИ (SERVISCH). Све остале публикације које излазе у Србији, а нису на српској ћирилици, Google класификује у ХРВАТСКИ ЈЕЗИК – а то је више него 80%. Занимљиво је, такође, да они српски ћирилични сајтови који као изборну могућност имају и прелаз на „latinicu“, онда када се та могућност искористи, истог тренутка прелазе у ХРВАТСКИ ЈЕЗИК (и обратно, када се изабере ћирилица). Према томе – ево обавештења за српске љубитеље латинице (гајевице) и заступнике идеје да је имати два писма ВЕЛИКО српско духовно и језичко богатство: У Србији, на српском језику (по Google-у, а он – признајте, није „мачји кашаљ“) путем Интернета не излази скоро ништа! Допада вам се? Да ли треба радити на томе да се то стање промени, или оставити тако како је, па нека иде...? На Србима је реч, а ја рекох своје.

О томе како стоје ствари са интернационалним системима класификације штампаних ствари по језицима, а у вези са ћирилицом/ „латиницом“ на српском језику, треба упитати компетентне библиографе.

Василије Клефтакис

Извор:
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srbija-latinica-i-qlatinicaq.html

---

1.   Он, као једну од својих квалификација наводи: „... У преводилачкој служби савезних органа СФРЈ (где сам радио на руководећем месту у Сектору за стране језике...)“: Лингвистика или политика?, рубрика „Међу нама“, „Политика“, 19.09.2009. [назад]
2.   „Latinica srpska koliko i ćirilica“, 30/10/2006 18:55 | Izvor: B92, http://www.brodarevo.net/novosti/217761/Latinica-srpska-koliko-i-%C4%87irilica/ [назад]
3.   BEOGRADSKE NOVINE, Beograd. Štampa Car. i kralj. Gubernijska štamparija u Beogradu. Odgovoran za uredništvo: Juraj, grof Oršić-Slavetički. [назад]
4.   Живети у Београду 1890-1940, стр. 432. Документа Управе града Београда. Историјски Архив Београда, Београд, 2008. [назад]
5.   „Rip Van Winkle“, позната и широм света превођена приповетка (из 1819. г.) америчког писца Вашингтонa Ирвинга (Washington Irving). Јунак приповетке, Рип, је после свађе са женом отишао у планину, ту срео неке митске личности, напио се са њима, заспао и пробудио се тек после 20 година, нашавши на своје чуђење свет потпуно измењеним. [назад]
6.   Владимир Павловић: Ипак мењати Србе?,  рубрика „Међу нама“, „Политика“, 15. Септембра 2009. [назад]
7.   Вук Драговић: Српска штампа између два рата. I. Основа за библиографију српске периодике 1915-1945. Српска Академија Наука. Грађа. Књига XI. Историски Институт, књига 8. Београд, 1956. [назад]
8.   Даница Поповић: Три питања за демократе, „Политика“,  26/08/2009. [назад]