Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts

2013-09-10

Свечана смотра/поворка/дефиле српске културе (Парада ћирилице)

У медијима се често користи појам параде у не баш пријатним контекстима без обзира на њено стварно значење (свечаност, свечана приредба којој је циљ да се нешто покаже или истакне). Према Википедији
Парада (фр. parer, parade лат. parata) је свечаност, свечана приредба којој је циљ да се нешто покаже или истакне. То је свечана смотра, поворка, дефиле (фр. défilé) већег броја учесника који се крећу најчешће предвиђеном рутом. Параде се често одржавају поводом обиљежавања годишњице неког догађаја, прославе.
Имајући у виду да је пред нама месец књиге који треба да буде смотра српске културе редакција блога "Нећу уговор на латиници" предлаже да се организујемо и да покажемо снагу наших уверења организовањем свечане смотре (параде, поворке, дефиле) организација и појединаца који се залажу за коришћење ћирилице у Србији.
Организација не би требало да буде проблем јер имамо више удружења која се залажу за коришћење ћирилице која би могла да направе организациони одбор у циљу администрирања параде.
Концепт параде ћирилице (или још боље параде српске културе) би могао (и треба) да буде крајње једноставан: прошетати се главним улицама Београда (а може истовремено у више градова широм Србије) Србије поред кључних институција културе и јавног живота (нека организациони одбор одлучи) са транспарентима, осмесима, беџевима (Ја пишем ћирилицу,  Ја волим ћирилицу, Нећу уговор на латиници, ...). На крају (може и на почетку) истакнути књижевници, песници, јавни радници би могли да одрже пригодни говор о значају ћирилице и значају очувања српске културе. 
Представници удружења и институција културе би могли да направе транспаренте са називима својих организација исписаних ћирилицом, предузећа која користе ћирилицу би могли да се прошетају са транспарентом на коме је назив њихове фирме написан ћирилицом, грађани би могли да се прошетају са транспарентом на коме је њихово име или било шта што желе да јавно саопште написано ћирилицом, итд.
Све активности би биле волонтерске.
Организација је једноставна, имамо повод (месец књиге), имамо и мотив (очување културне баштине Србије и њеног писма), трошкови комуникације/координације су ниски (већ користимо Интернет), транспаренти не морају да буду скупи (картон, мотка, фломастери/маркери).
Шта мислите о овој идеји?


2013-09-07

Протест Народној банци Србије због забране употребе ћирилице у електронском банкарству



(Фото: Удружење Ћирилица) 

Преузето са линка (Васељенска ТВ, Жељко Филиповић) 
Ми грађани поштоваоци ћирилице најоштрије протестујемо због одлуке Народне банке Србије да забрани употребу ћирилице у електронском банкарству, и ту забрану доживљавамо као недопустиву дискриминацију грађана по основу привржености писму нашег народа. Најозбиљније намеравамо да се обратимо заштитнику грађана са захтевом да нас заштити од ове дискриминације, али поштујемо упутство из Канцеларије заштитника да се претходно обратимо установи на коју имамо примедбе.
Не постоји ни један разлог историјске, цивилизацијске, културолошке, пословне, практичне или техничке природе да се у Србији забрањује употреба нашег хиљадугодишњег писма. Напротив, у животу и пословним делатностима нашег народа не постоји ни једна област у којој наша ћирилица не би могла да се користи.

Шта више, ова ваша исхитрена и непромишљена одлука код нас изазива најстрашније ацоцијације на акције наших највећих непријатеља из прошлости:

2 Протест Народној банци Србије

Један од првих закона НДХ

Исте ове снаге и данас у Вуковару и широм Хрватске бесрамно испољавају мржњу према ћирилици. Не мислимо да вас изједначавамо са овим снагама, и знамо да сте ту одлуку брзоплето и некритички донели под утицајем правих криваца у вашој установи за овакав однос према ћирилици – инжењерâ информатике, програмерâ и систем администраторâ, људи који немају ни знања ни воље да рачунаре и корисничке програме (а не „апликације“!) подесе и припреме за рад са службеним писмом овог народа и државе – ћирилицом. Немојте нам махати њиховим дипломама и звањима, јер титуле не завршавају послове, него обратите пажњу на оно на шта ми указујемо, што их компромитује – на њихов учинак, а он нас не може „импресионирати“. Немојте нам махати ни звучним именом ваше установе, јер ни оно не завршава послове, и није никаква „гаранција“ да се тим вашим чиновницима „не може ништа пребацити“. Ми поштоваоци ћирилице смо се више пута уверили да баш по државним установама – министарствима, факултетима, библиотекама, здравственим и културним установама, банкама, највећим приватним и другим производним и услужним фирмама – људи који се баве одржавањем рачунара и организовањем рачунарских мрежа су пре „ухлебљеници“ него „упосленици“. Због незнања, безвољности и неспособности тих људи, грађани су постали њихови таоци, заробљеници, а највећа жртва је – ћирилица.

Не очекујемо да нам верујете „на реч“. Не очекујемо ни да покажете вољу да наше примедбе саслушате и узмете у разматрање. Због тога, а да бисмо вам помогли да видите да је ђаво заиста однео шалу, навешћемо вам примере неспособности програмера баш у највећим државним установама да рачунаре оспособе за рад са ћирилицом – службеним писмом ове земље по члану 10. Устава Србије:

Погледајте сраман пример из некадашње Народне канцеларије председника Републике из времена Бориса Тадића. Ево како су ми 31.3.2009. г. одговорили на моју ћириличну поруку:

3 Протест Народној банци Србије

Исто незнање су показали и програмери Националног тржишта рада и услуга Србије:

4 Протест Народној банци Србије

„Телеком Србија“, фирма у 100%-ном власништву државе такође има „ухлебљенике“:

5 Протест Народној банци Србије

Грађанин је „Пошти Србије“ упутио електронском поштом поруку на ћирилици. Ево како је „Пошта“ примила ту поруку, и како је одговорила:

—– Originalna poruka —–

Pošiljalac: zvonko.ilic@e-fakultet.rs

Datum: Petak, Jul 27, 2012 22:39

Tema: Pitanje sa sajta www.posta.rs

Primalac: contact@ptt.rs

?????? ????

zvonko.ilic@e-fakultet.rs

7/27/2012 10:35:40 PM

??? ??????? ? ??????????? ????? ????? ?????? ???? ??????????? ?????

????? ?????? ? ???? ?? ??????? ????? ????????? (???? 10)??? ????? ????

????? ???? ?? ???????? ?????? ????? ???? ?? ???????????

????? ??? ???????? ?????? ???????????

?? ?? ??? ?? ???????? ????????

———————–

——– Original Message ——–

Наслов: Re: Pitanje sa sajta www.posta.rs

Датум: 30-07-2012 10:40

Од: contact <contact@ptt.rs>

За: zvonko.ilic@e-fakultet.rs

Poštovani,

Molimo vas da ponovite pitanje, budući da Vašu poruku nije moguće pročitati.

S poštovanjem,

Pošta Srbije

—————————

Овако и ваш Core banking систем прима ћириличне трансакције физичких и правних лица својих клијената. Без удубљивања у сам програм и без намере да „трупе мозак“ његовим прилагођавањем, ваши програмери су једноставно „жмурећи“ приступили његовом коришћењу у затеченом стању, а пошто тај неприлагођени програм нашу ћирилицу доживљава као низ упитника, они су вас убедили да не ваља – ћирилица! А ви, у страху да се не замерите „стручњацима“ и да вас они не прогласе за „неупућене и ненадлежне“, једноставно сте ћутке пристали да им угодите. Забранили сте писмо свог народа, а оставили писмо националне мањине. Међутим, данас човек уопште не мора да буде „информатичар“ да би знао да и најсавременија телекомуникациона техника не признаје никакве „сметње“ за коришћење ћирилице. Погледајте бруку професионалних информатичара. Погледајте како и најобичнији људи, аматери, који се техником баве из личне људске радозналости, са чак наглашено једноставним и јефтиним техничким средствима, успешно користе ћирилицу.

6 Протест Народној банци Србије

Српски ћирилични рачунар

7 Протест Народној банци Србије

Српска тастатура

8 Протест Народној банци Србије

СМС на српском језику

А да код нас има и програмера који спасавају част своје струке показује и овај пример:

9 Протест Народној банци Србије

Данас су могуће и адресе електронске поште на било којем националном писму:

10 Протест Народној банци Србије

Нелатиничне адресе електронске поште

Па и на српском:

11 Протест Народној банци Србије

2013-09-05

Миодраг Којић: Ћирилица више од лингвистике

Тамо где нестане ћирилице и српског језика, врло брзо нестане и Срба - истина је која се прећуткује, док се истовремено у школски систем Републике Србије уводе новопроглашени језици успостављени некаквом скупштинском већином. Такво деловање у образовању започело је на северу наше републике, а наставило се и у Рашкој области, супротно лингвистичкој науци, језичкој пракси, вековној традицији и здравом разуму, ради јефтиних дневнополитичких потреба, где се препушта језичко благо нашег народа, не схватајући да се тако топи и његова суштина, идентитет и сече корен који нас држи столећима. Jер без свога језика и ћирилице престајемо да постојимо као посебна нација.
Затирањем српског писма и језика, као наставком политике новосадског договора из 1954. године, када су српски лингвисти по диктату српских комуниста препустили свој језик другима и који је увођењем лажног богатства са два писма довео до сумрака ћирилице, данашњи „експерти“ налазе суптилније начине за порицање сопственог језика и писма. Новосадски договор престао је да важи свуда осим у главама домаћих лингвиста и, на наше разочарање, и појединих књижевника. Другачије се не може разумети када водећи српски лингвиста, академик Иван Клајн за ћирилицу каже да је „једнонационално и режимско писмо“. Ако је неко стручан и образован, поготову ако је образовање стекао по с/х моделу, не мора аутоматски бити способан да разуме позадину процеса којим се задаје судбоносни ударац свему што подсећа на темељно српско. Или се ради о свесном диктату оних што не одустају, јер су нашли смишљену формулу са два писма, две аутономне покрајине, два дијалекта, два ратна покрета са две идеологије, као највећим богатствима. Само то богатство није западало другим народима, било је резервисано искључиво за Србе, сервирано од стране њихове елите, добро плаћене за такве послове.
Уместо да се налазе начини да се зауставе вечите двојбе и поделе у народу и коначно интегрише ћирилица у све поре друштвеног живота, јер „тамо где јединство влада ту станује Бог“ и да напокон „плетемо своју националну песму сходно својим моћима“, како каже деспот Стефан Лазаревић, институције српске државе настављају са политиком самопорицања српске културе и духовности.
Другачије не можемо разумети, а камоли оправдати поступке Министарства просвете и Матице српске када на почетку 21. века настављају да претварају Србију у својеврсну културну и духовну колонију Запада, сводећи је на србијанску и поткултуру суседне Хрватске. Сваки добронамерни интелектуалац лако ће препознати матрицу о нашем поновном, пожељном пројугословенском понашању ради евроунијатске подршке „пријатеља“ из Загреба. Прећуткује се да управо они желе односе сличне онима који су створени формирањем Југославије 1918. године, када је нова држава постојала док је служила хрватској ствари. Чим се појавио и минималан захтев за равноправност у таквој држави, са појавом Милошевића, таква СФРЈ се распала. Дакле, она је могла да функционише само под јурисдикцијом Загреба. Тако је и враћање ћирилице 1990. у Устав Србије, заслугом академика Радомира Лукића, био додатни камен који је позивао „браћу“ на разбијање заједничке државе.
Данас смо сведоци догађаја којима се позивање на евроинтеграције и сарадњу у региону своди на враћање под доминацију еврохрватске независне државе и прећутно признавање водеће улоге доглавницима из Загреба. Иако је још Конфучије тврдио да „народ чувају симболи а не држава и војска“, очигледно је да у задатим односима на простору „југосфере“ нема места за ћирилицу као препознатљиви симбол српства. Уосталом, то се лако могло уочити на улицама Вуковара и Загреба приликом протеста против увођења ћирилице. О преправљању злокобне историје НДХ и прославама „a la Tompson“, не вреди говорити.
Водеће културне институције Србије остаће упамћене и по непрестаном залагању за увођење латинског писма у образовни систем Србије, као и по штампању српско-хрватског речника, супротно традицији и супротно Уставу и закону Републике Србије. После неуставног Правописа 2010. године, где је латиница први пут у историји именована као стандардно писмо српског језика, сада се Предлогом закона о основном образовању покушава увођење и озакоњење латинице и када је реч о школској евиденцији или издавању јавних исправа: ђачких књижица, сведочанстава, уверења и осталог.
Тако је чланом 86 предложеног Закона о основном образовању омогућено да се за званичну писану документацију у школама поред ћирилице користи и латинично писмо – незабележено у историји српске просвете, али и супротно Уставној одредби (члан 10) „да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“.
Чланом 89 предложеног закона је дато за право онима који то желе да јавне школске исправе издају на српском језику и латиничном писму. Дакле, ко буде хтео, по својој сопственој вољи и опредељењу, моћи ће да издаје ученицима и сведочанство на латиници, као незабележен случај у историји писмености овога народа и као пример брисања свега што нас је чинило православним Србима почев од свете браће Ћирила и Методија, који су први уждили кандило писмености и благослов слова, до светомученика Петра Зимоњића. Оно чиме смо сведочили вековима да смо Срби и да смо деца Светога Саве, предаје се на вољу и лично нахођење и тумачење управним органима сваке школе појединачно, као још један очигледан пример растакања српске свести, духовног бића и идентитета сваког појединца и, оно што је најопасније, наставак разарања суверенитета и јединства српске државе.
Никада у својој историји, од настанка српске државности и писмености, није у српској просвети издавано сведочанство осим на ћирилици. Другачије је било могуће само када је Србија била окупирана, као у време аустроугарске окупације Србије 1915 – 1918. године. Колики је значај српске ћирилице сведочио је и својим делом свети владика Николај Велимировић, када је враћао писма написана латиницом, желећи да личним примером подстакне Србе на очување сопствене свести.
Да ли се настављањем политике према српском писму жели продужити даљи губитак суверенитета српске државе и показати да нам ништа није свето и да је затирање ћирилице, даља латинизација и кроатизација општеприхваћен процес урушавања свега националног зарад неизвесне европске будућности?
Да ли је дошло време за одрицање од наше прошлости и наших часних предака и да ли је почело спровођење захтева о промени колективне свести као што је то јавно, нескривено и недостојно тражено од нас. Ми знамо да „без ћирилице нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби“ (проф. Лазо М. Костић), истовремено прихватајући све оно што је у прошлости написано и другим писмом, укључујући и латиничну књижевност Дубровника и савремену с/х књижевност као део српске културне баштине.
Треба ли подсећати државне структуре да Међународни стандард 12199 не наводи српски језик као језик данашњице који користи латинично писмо и да се све написано на таквој, Гајевој абецеди, бележи у корпус хрватске културне баштине? Супротно другим европским народима који уз свој језик имају само једно писмо, српском народу се непрестано подмеће теза о богатству са два писма, иако је то основ за растакање нације и представља извор непрекидних подела.
Ако као народ пристанемо на оваква понижења, показујемо се недостојним својих цивилизацијских тековина и прелазимо у повлачење и тамо где нема нити једног ваљаног разлога за попуштање и промену своје историјске свести. Непрестано народно повлачење, засигурно потенцира мањак самопоуздања и воље да се може кренути напред. Као и увек, проблем је у главама и пројектованој свести о другоразредној улози која нам припада у свим расподелама на „међународном“ тржишту.
Зато је стварање суштински јаке основе, духовног преображаја и враћање традиционалним и провереним вредностима предуслов за сваки, па и економски просперитет. И питање ћириличног писма, као стуба националног идентитета, не треба везивати само за историјско, духовно или културолошко-социјално питање, већ је то питање и од егзистенцијалног значаја у неприхватању наметнуте свести о вреднијем туђем писму и доминантности комплетне стране (пре свега западне) технологије. Када се уз подршку домаће политичке елите и увозничког лобија крене у формирање поданичког менталитета, а тиме и пристајања на разне врсте самопорицања, постаје прихватљиво и пожељно, да се зарад ничега одричемо сопствених вредности.
Историјски је препознатљиво да појединци који су решили да промене свој српски идентитет, свесно тај пут започињу најпре напуштањем свог писма, и то им се не може бранити. Овде се и не ради о њима и њиховом искушењу на путу који су самоиницијативно одабрали. Оно на шта имамо право је да такве појаве називамо правим именом и по прихваћеним друштвеним теоријама дефинишемо на једино прихватљив начин. Уосталом православни човек са вером у срцу и не може другачије него да шири истину и само истину, ма каква она била.

2013-08-31

Пример грађанског активизма и реакције институције: Градска библиотека у Новом Саду

Пример грађанског активизма и реакције институције Градска библиотека у Новом Саду.
Пре иницијативе

После иницијативе

 Изглед сајта Градске библиотеке у Новом Саду пре иницијативе
 Изглед сајта Градске библиотеке у Новом Саду после иницијативе

 

Активности Српског удружења „ЋИРИЛИЦА“ -Повереништво „Српска Атина“

Добили смо неколико прилога од Српског удружења „ЋИРИЛИЦА“ -Повереништво „Српска Атина“. Објављујемо их у целини уз анонимизацију неких личних података.
Списак прилога:
  • Случај са Основним судом у Новом Саду
  • Случај са Заводом за здравствену заштиту студената у Новом Саду
 1. прилог: Случај са Основним судом у Новом Саду
Иницијатива
Снимци са огласне табле који су били повод за иницијативу
 
Одговор надлежне институције на иницијативу

2. прилог: Случај са Заводом за здравствену заштиту студената у Новом Саду

Иницијатива

Одговор институције
Изглед сајта пре иницијативе



2013-08-28

Поруке које шаљемо када пишемо латиницом на српском језику



Коришћење латинице у писању на српском језику шаље неколико порука којих "латиничари" нису ни свесни:

  • технички/информатички сам неписмен (јер не умем да активирам локализацију за српски језик и ћирилично писмо)
  • лењ сам (јер нисам уложио напор да питам некога ко зна како се врши локализација за српско говорно подручје односно нисам потражио информације на интернету)
  • бахат сам (не поштујем културно наслеђе и обичаје у Србији)
  • противник сам правног поретка Републике Србије (јер не поштујем норму која је прописана Уставом и законима)
  • не поштујем претке (латиница је први пут у службену употребу уведенa у Србији за време аустроугарске окупације 1915. на бајонетима војника Аустроугарске монархије).



2013-08-17

1552: У Београду штампана прва књига ћирилицом

На данашњи дан, 17. августа 1552. године, 4. августа по јулијанском календару, штампана је прва књига у Београду – Београдско Четворојеванђеље, на ћирилици. Зове се и “Четвороблаговестије”.
Спада у књиге тзв. велике осмине, јер је величина њених листова 20 x 30 цм. Штампани простор на страници потпуно је испуњен текстом 14 x 21.5 цм. Текст је сложен у 24 и 25 редова и има 211 листова.
Књига је украшена богатим орнаментима урађеним у куваном дрвету ораховине. Садржи осам великих орнамената и 392 иницијала. Углови и спољне стране испреплетени су белим шарама. Цртана слова су украшена стилизованим листићима или искићена белим лозицама. Тип слова и иницијала преузет је из старих српских рукописних књига (утицај средњевековног, сопоћанског сликарства).
На основу воденог жига – лађарске котве која се налази у кругу, а изнад које стоји шестокрака звезда, може се закључити да је папир за штампу ове књиге набављен у Италији. Између целина увезани су празни листови. Књига садржи четири канонска јеванђеља (Матеја, Марка, Луке и Јована), затим евангелистар са прегледом верских јеванђеља. Последња два листа садрже поговор.
Књигу је крупним ћириличним словима штампао Тројан Гундулић, члан Дубровачке колоније у Београду.
Из поговора на крају књиге може се закључити да је књига штампана у штампарији коју је основао кнез Радиша Дмитровић кога је у току припрема задесила смрт. Да би потом посао наставио Дубровчанин Тројан Гундулић.
О покретачу београдске штампарије Радиши Дмитровићу мало се зна, док се о Тројану Гундулићу, дубровачанину, занатлији и трговцу у Београду зна много више.
Тројан је једно од ванбрачне деце Федерика Гундулића, дубровачког племића и пучанке, вероватно служавке у његовој кући, Томуше. Иако званично признат од оца никада није стекао племићку титулу. У Дубровнику је завршио берберски занат, којим се и бавио у Београду. А поред тога, бавио се и трговачким пословима што му је омогућило да прихвати финансирање штампања књиге. Као и већина Дубровчана у Београду био је становник дубровачке колоније.
Када се упустио у издавачки подухват обезбедио је искусног зналца књиге и вештине штампања, јеромонаха Мандарија. Мандарије је обављао редакцијске послове, одлучивао о техничком и уметничком обликовању, избору предложака за орнаментику заставица и иницијала.
Књига “Београдско четворојеванђеље” спада у најбоља остварења старог српског штампарства.
Преузето са линка.