Често се јавља дилема које су ситуације службене а које не што је посебно везано за ситуације везане за употребу службеног језика и писма. Тој ситуацији у одређеној мери доприноси и нејасноћа појединих формулација Закона о службеној употреби језика и писма (даље ЗСУЈП).
Ова размишљања су покушај да се отклоне неке дилеме код аутора овог прилога у жељи да се подстакне дијалог о датој теми.
Али да кренемо од онога што није спорно или нам се то само чини).
Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра
се употреба језика и писама у раду (члан 2 ЗСУЈП):
- државних органа,
- органа аутономних покрајина,
- градова и општина (у даљем тексту: органи),
- установа,
- предузећа и
- других организација
кад врше јавна овлашћења (у даљем тексту: организације које врше јавна овлашћења).
Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра
се и употреба језика и писама у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду
других организација кад врше послове утврђене овим законом.
Коментар: Овде је важно приметити да се терминолошки разликује организација која врши јавно овлашћење и организација (било која организација). Ово је важно због даљег текста закона када се користе ови термини.
Службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба
језика и писама у (члан 3 ЗУСЈП):
- 1) усменом и писменом општењу органа и организација међусобно,
као и са странкама, односно грађанима;
- 2) вођењу поступка за остваривање и заштиту права, дужности и
одговорности грађана;
- 3) вођењу прописаних евиденција од стране општинских органа и
организација које врше јавна овлашћења на територији општине (у даљем тексту: евиденције);
- 4) издавању јавних исправа, као и других исправа које су од интереса
за остваривање законом утврђених права грађана;
- 5) остваривању права, дужности и одговорности радника из рада
или по основу рада.
Службеном употребом језика и писама сматра се и употреба језика
и писама при:
- исписивању назива места и других географских назива,
- назива тргова
и улица,
- назива органа,
- организација и фирми,
- објављивању јавних позива,
- обавештења
и упозорења за јавност,
- као и при исписивању других јавних натписа.
Коментар: Читајући ово долазимо до закључка да је реално мало ситуација у којима употреба језика и писма није службена.
Нема сумње да је службена употреба језика и писма у следећим ситуацијама:
- свака употреба у установама културе,
- свака употреба у установама образовања (основне и средње школе, факултети, универзитети, институти),
- установама здравства,
- јавним предузећима,
- јавним агенцијама.
Посебно је важна констатација да се службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба језика и писама у (члан 3 ЗУСЈП) у усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанима. Овим се налаже свим организацијама (правним субјектима) да са странкама комуницирају на службеном језику и писму. Овде треба поново нагласити да законодавац прави разлику између организација и организација када врше јавна овлашћења вероватно да нагласи разлику између истих али треба приметити да је било довољно да се наведе само организација јер су тим термином обухваћени сви правни субјекти.
Имајући у виду речено које су ситуације СЛУЖБЕНЕ?
Покушаћемо да наведемо само неке. Ако грешимо исправите нас.
Свака комуникација са државним органима и организацијама је службена као на пример: огласна табла, сајт, блог, обавештење и слично.
Сваки плакат, обавештење, документ на огласној табли, садржај сајта, блога, база података, најава догађаја у установама културе, установама образовања, установама здравства, јавним предузећима, јавним агенцијама је службена комуникација.
Овде посебно треба истаћи службеност излагања, предавања, испита, тестова и сличност. Предавање у основној и средњој школи, на факултету и на неком другом месту је службена активност и сагласно томе сви материјали у писаној форми морају бити на ћирилици.
Уколико предавање било где врши запослени у наведеним установама или у име и за рачун истих на латиници поставља се питање законитости истог односно незадовољан ученик, родитељ, студент или полазник обуке може да постави питање законитости и да због реченог предавање, дипломски рад, матурски рад или било који други документ буде стављен ван снаге. Последице нису ни мало безазлене. Речено важи и за скрипту, књигу, збирку задатака или било који писани документ. Ако је испит заказан обавештењем на латиници исто је незаконито и студенти формално не би требало да трпе последице због незаконитости истог односно као да није било заказивања испита.
Ако кренемо даље имамо да су обавештења о производима, натписи у радњама, декларације производа и слично незаконите ако су на латиници односно због неслужбености комуникације која мора да буде службена (на службеном језику и писму) угрожена су права потрошача.
Слична је ситуација и са медијима и рекламама. Рекламе на латиници су службена комуникација произвођача са грађанима и стога да би била законита мора да буде на ћирилици.
Ови једноставни примери службене употребе језика и писма показују у којој мери је Србија потонула у безакоње а такође показује сву слабост институција Републике Србије које о законитости треба да воде рачуна.
Да не говоримо о другој страни медаље да је коришћење латинице у суштини окупаторска ароганција јер је иста први пут у службеној употреби уведена 1915. на бајонетима окупационих трупа аустроугарске војске. Коришћење латинице је у Србији био и остао чин окупационе аргнације. На бази реченог Србија је окупирана земља јер је стање у коришћењу ћирилице исто као у периоду 1915-1918.
И шта нам је чинити. Да ли да ћутимо или да се боримо за своје право да користимо свој службени језик и своје службено писмо (ћирилицу)?
ЗАКОН О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСАМА
("Сл. гласник РС", бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94,
101/2005 - др. закон и 30/2010)
I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
У Републици Србији у службеној је употреби српски језик.
У Републици Србији у службеној је употреби ћириличко писмо, а
латинично писмо на начин утврђен овим законом.
На подручјима Републике Србије на којима живе припадници националних
мањина у службеној употреби су, истовремено са српским језиком и језици и писма
националних мањина, на начин утврђен овим законом.
Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра
се употреба језика и писама у раду: државних органа, органа аутономних покрајина,
градова и општина (у даљем тексту: органи), установа, предузећа и других организација
кад врше јавна овлашћења (у даљем тексту: организације које врше јавна овлашћења).
Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра
се и употреба језика и писама у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду
других организација кад врше послове утврђене овим законом.
Службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба
језика и писама у:
1) усменом и писменом општењу органа и организација међусобно,
као и са странкама, односно грађанима;
2) вођењу поступка за остваривање и заштиту права, дужности и
одговорности грађана;
3) вођењу прописаних евиденција од стране општинских органа и
организација које врше јавна овлашћења на територији општине (у даљем тексту: евиденције);
4) издавању јавних исправа, као и других исправа које су од интереса
за остваривање законом утврђених права грађана;
5) остваривању права, дужности и одговорности радника из рада
или по основу рада.
Службеном употребом језика и писама сматра се и употреба језика
и писама при: исписивању назива места и других географских назива, назива тргова
и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења
и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа.
Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или
други јавни натпис да испише, поред ћириличког, и латиничким писмом.
У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње
или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати
само латиничким писмом.
Саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним
путевима, називи места и други географски називи исписују се ћириличким и латиничким
писмом.
Саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица
и тргова и други јавни натписи могу се, поред ћириличког, исписивати и латиничким
писмом.
Свако има право да у поступку пред органом, односно организацијом
која у вршењу јавних овлашћења решава о његовом праву и дужности употребљава свој
језик и да се у том поступку упознаје са чињеницама на свом језику.
У службеној употреби текст на језицима и писмима националних
мањина (у даљем тексту: језици националних мањина) исписује се после текста на српском
језику испод или десно од њега, истим обликом и величином слова.
Ако је више језика националних мањина у службеној употреби, текст
на тим језицима исписује се после српског језика по азбучном реду.
II СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА ЛАТИНИЧКОГ ПИСМА
Чл. 8 и 9
(Брисани)
Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничким
писмом, текст на латиничком писму исписује се после текста на ћириличком писму,
испод или десно од њега.
III СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА ЈЕЗИКА И ПИСАМА НАЦИОНАЛНИХ
МАЊИНА
На територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе
припадници националних мањина, њихов језик и писмо може бити у равноправној службеној
употреби.
Јединица локалне самоуправе ће обавезно својим статутом увести
у равноправну службену употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат
припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже
15% према резултатима последњег пописа становништва.
Службена употреба језика националних мањина из става 1. овог
члана подразумева нарочито: коришћење језика националних мањина у управном и судском
поступку и вођење управног поступка и судског поступка на језику националне мањине;
употребу језика националне мањине у комуникацији органа са јавним овлашћењима са
грађанима; издавање јавних исправа и вођење службених евиденција и збирки личних
података на језицима националних мањина и прихватање тих исправа на тим језицима
као пуноважних; употребу језика националних мањина на гласачким листићима и бирачком
материјалу; употребу језика националних мањина у раду представничких тела.
На територијама из става 2. овог члана, имена органа који врше
јавна овлашћења, називи јединица локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица
и други топоними исписују се и на језику дотичне националне мањине, према њеној
традицији и правопису.
Језици националних мањина који су у службеној употреби у раду
органа аутономне покрајине утврђују се њеним статутом.
Закони и прописи се објављују и на језицима националних мањина,
у складу са посебним законом.
Припадници националних мањина чији број у укупном становништву
Републике Србије достиже најмање 2% према последњем попису становништва могу се
обратити републичким органима на свом језику и имају право да добију одговор на
том језику.
Припадници националних мањина чији број у укупном становништву
Републике Србије не достиже 2% према последњем попису становништва могу се обратити
републичким органима на свом језику и имају право да добију одговор на том језику
преко јединице локалне самоуправе у којој је језик те националне мањине у службеној
употреби, при чему јединица локалне самоуправе обезбеђује превођење и сноси трошкове
превођења дописа упућеног републичком органу и одговора тог органа.
Првостепени управни, кривични, парнични или други поступак у
коме се решава о правима и дужностима грађана води се на српском језику.
Поступак из става 1. овог члана може се водити и на језику националних
мањина који је у службеној употреби у органу, односно у организацији која води поступак.
Ако је орган, односно организација која води поступак образована
за више општина, поступак се може водити на језицима националних мањина који су
у службеној употреби у општинама обухваћеним подручјем тог органа, односно организације
и то за странке у поступку - припаднике националних мањина који имају пребивалиште
у општини у којој је у службеној употреби језик националне мањине.
Кад у поступку учествује једна странка - припадник националне
мањине, поступак се, на њен захтев, води на језику националне мањине који је у службеној
употреби у органу, односно организацији која води поступак.
Кад у поступку учествује више странака чији језици нису исти,
поступак се води на једном од језика који су у службеној употреби у органу, односно
организацији која води поступак о коме се стране споразумеју.
Ако се странке не споразумеју о томе на ком ће се језику водити
поступак, језик поступка одређује орган, односно организација пред којом се води
поступак, осим ако једна од странака захтева да се поступак води на српском језику,
у ком случају ће се поступак водити на том језику.
Утврђивање језика на коме ће се водити поступак је претходно
питање о коме, у складу са одредбама овог закона, одлучује лице које води поступак.
Службено лице које води поступак дужно је да упозна странку који
су језици у службеној употреби на подручју органа, односно организације пред којом
се води поступак и да затражи од странке да се изјасни на ком ће се језику водити
поступак.
Док се не утврди језик поступка, службено лице води поступак
на српском језику.
Начин утврђивања језика поступка и утврђен језик поступка назначује
се у записнику.
Записник и одлуке у првостепеном поступку и у вези с тим поступком
израђују се, као аутентични текстови, на српском језику и на језику националне мањине,
ако је на језику националне мањине вођен поступак.
Странка у поступку чији језик није утврђен као језик поступка
има права утврђена у чл. 16. и 17. овог закона.
Другостепени поступак води се на српском језику, а странке у
поступку имају права утврђена у чл. 16. и 17. овог закона.
Другостепено решење, одлуку, записник, поднеске, исправе и друга
писмена у другостепеном поступку и у вези с другостепеним поступком преводи првостепени
орган или организација на језик, односно језике на којима је вођен првостепени поступак.
На подручјима на којима језици националних мањина нису у службеној
употреби, органи, односно организације који воде поступак дужни су да припадницима
националних мањина који код њих остварују своја права и обавезе обезбеде:
1) да у поступку код ових органа и организација употребљавају
свој језик и писмо;
2) да на свом језику подносе молбе, жалбе, тужбе, предлоге, представке
и друге поднеске;
3) да им се на њихов захтев достављају на њиховом језику отправци
решења, пресуда и других аката којима се решава о њиховим правима и обавезама, као
и сведочанства, уверења, потврде, и друга писмена.
Сматраће се да постоји захтев из тачке 3. става 1. овог члана
и ако је поднесак поднет на језику националне мањине.
Изјаве странака, сведока, вештака и других лица која учествују
у поступку на подручјима у којима није у службеној употреби језик националне мањине
дате на језику националне мањине, уносе се у записник на српском језику. На захтев
припадника националне мањине, који је учесник у поступку, записник или поједини
његови делови превешће се на језик националне мањине.
Изјаве лица из става 1. овог члана, дате на српском језику, преводе
се на језик националне мањине ако захтева припадник националне мањине који је учесник
у поступку.
Поступак се води уз помоћ тумача ако службено лице које води
поступак не познаје у довољној мери језик националне мањине.
Трошкове превођења сноси орган, односно организација код које
се води поступак.
Одредбе члана 16. и ст. 1-4. овог члана сходно се примењују и
у поступку код Уставног суда.
На подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних
мањина, сведочанства о стеченом образовању, кад је настава извођена на језику националне
мањине, друге јавне исправе, као и друге исправе које су од интереса за остваривање
законом утврђених права грађана, на захтев припадника те националне мањине, издају
се и на његовом језику.
На подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних
мањина, евиденције из члана 3. тачка 3. овог закона воде се и на тим језицима.
Обрасци јавних исправа, као и обрасци евиденција за потребе подручја
на којима су у службеној употреби језици националних мањина, штампају се двојезично,
на српском и на језику сваке националне мањине чији је језик у службеној употреби.
Припадници националних мањина имају право на слободан избор и
коришћење личног имена и имена своје деце, као и на уписивање ових личних имена
у све јавне исправе, службене евиденције и збирке личних података према језику и
правопису припадника националне мањине.
Право из става 1. овог члана не искључује паралелан упис имена
и по српском правопису и писму.
На подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних
мањина, називи места и други географски називи, називи улица и тргова, називи органа
и организација, саобраћајни знаци, обавештења и упозорења за јавност и други јавни
натписи исписују се и на језицима националних мањина.
Фирма предузећа, установе и другог правног лица исписује се на
српском језику и на језику националних мањина који је у службеној употреби у општини
у којој је седиште тог субјекта.
Фирма се може исписати и на језику националних мањина, који је
у службеној употреби у месту пословања субјеката из става 1. овог члана.
Правно лице из става 1. овог члана није дужно да исписује на
српском језику, односно на језику националних мањина, фирму или њен део који се
користи као робни знак, без обзира на његово језичко порекло.
Одредбе ст. 1. до 3. овог члана, односе се и на радње, односно
друге облике обављања делатности.
IV СРЕДСТВА ЗА СПРОВОЂЕЊЕ ОВОГ ЗАКОНА
Средства потребна за остваривање службене употребе језика и писама
обезбеђују органи, односно организације у којима се остварују права и обавезе утврђени
овим законом.
V НАДЗОР НАД СПРОВОЂЕЊЕМ ОДРЕДАБА ОВОГ ЗАКОНА
Надзор над спровођењем одредаба овог закона врше, у оквиру свог
делокруга, министарства надлежна за послове у области управе, саобраћаја, урбанизма
и стамбено-комуналних послова, просвете, културе и здравства.
VI КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ
Новчаном казном од 20.000 до 1.000.000 динара казниће се за привредни
преступ организација овлашћена за постављање саобраћајних знакова и назива места
која поступи супротно члану 19. овог закона.
За привредни преступ из става 1. овог члана казниће се и одговорно
лице у организацији из става 1. овог члана новчаном казном од 4.000 до 70.000 динара.
Новчаном казном од 20.000 до 1.000.000 динара казниће се за привредни
преступ предузеће, установа или друго правно лице које истакне, односно испише фирму
противно одредбама члана 20. овог закона.
За привредни преступ из става 1. овог члана казниће се и одговорно
лице у правном лицу новчаном казном од 4.000 до 70.000 динара.
Новчаном казном од 10.000 до 250.000 динара казниће се за прекршај
власник радње која нема својство правног лица ако испише, односно истакне фирму
супротно одредби члана 20. овог закона.
Новчаном казном од 1.000 до 25.000 динара казниће се за прекршај
одговорно лице у органу, односно организацији која врши јавна овлашћења ако назив
органа односно организације испише супротно одредбама члана 19. овог закона.
VII ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ
Називи места, улица, тргова, органа и организација, фирме и други
јавни натписи, ускладиће се са овим законом, најкасније до краја 1992. године.
Одредбе овог закона о вођењу евиденције, штампању образаца и
издавању јавних исправа примењиваће се од 1. јануара 1992. године.
До почетка примене одредаба из става 1. овог члана примењиваће
се прописи којима су ова питања уређена на дан ступања на снагу овог закона.
Поступци из члана 12. овог закона започети пре ступања на снагу
овог закона, кад је у питању језик поступка, окончаће се по прописима који су важили
на дан ступања на снагу овог закона.
Даном ступања на снагу овог закона престају да важе Закон о начину
остваривања права припадника народности на употребу свог језика и писма код републичких
органа ("Службени гласник СРС", број 14/71), Закон о означавању фирме
и назива организација удруженог рада на језику народа и народности ("Службени
гласник СРС", број 5/78), Закон о начину обезбеђивања равноправности језика
и писама народа и народности у одређеним органима, организацијама и заједницама
("Службени лист САПВ", број 29/77) и Закон о остваривању равноправности
језика и писама у САП Косову ("Службени лист САПК", број 48/77).
Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у
"Службеном гласнику Републике Србије".
Самостални чланови Закона о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама ("Сл. гласник РС", бр. 30/2010)
Члан 7
У јединици локалне самоуправе у којој је на дан ступања на снагу
овог закона језик националне мањине у службеној употреби, тај језик ће остати у
службеној употреби.
Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у
"Службеном гласнику Републике Србије".
