Народна банка Србије прихватила је да је пословна политика Комерцијалне банке а.д. изнад Устава и закона Републике Србије

Поводом ситуације са немогућношћу да се уговорни однос са Комерцијалном банком а.д. реализује на српском језику и ћириличном писмо о чему је јавност већ обавештена (видети линк) оштећени грађанин се обратио Народној банци Србије и то Кабинету гувернера и Центру  за заштиту и едукацију корисника финансијских услуга.

После више од месец дана одговор је добијен и званичан став Народне банке Србије је да је пословна политика Комерцијалне банке а.д. изнад Устава Републике Србије и Закона о употреби службених језика и писма у Србији. Наиме, банка се позвала на члан 2 Закона о употреби службених језика и писма у Србији "заборавивши" да постоји и члан 3 наведеног закона. Народна банка Србије је образложење Комерцијалне банке а.д. прихватила у целости безусловно. 

Ради целовитости достављамо допис читаоца на одговор Народне банке Србије који нам се обратио са скенираним дописима.

Допис упућен 29.4.2013. Народној банци Србије

НАРОДНА БАНКА СРБИЈЕ ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ И ЕДУКАЦИЈУ КОРИСНИКА ФИНАНСИЈСКИХ УСЛУГА На руке директору Радици Димитријевић Краља Петра 12, 11000 Београд Немањина 17, 11000 Београд Епошта: zastita.korisnika@nbs.rs,  kabinet@nbs.rs

Предмет: Коментар и захтев у вези одговора добијеног 22.4.2013. поводом предмета број XV-1133/5/13/AC у вези немогућности коришћења VISA ELECTRON/MAESTRO картице због непостојања уговора на ћирилици у складу са Уставом Републике Србије (члан 10) и Законом о употреби службених језика и писма у Србији ("Службени гласник РС",бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10)

Поштована госпођо Димитријевић,

Примио сам одговор у вези моје жалбе на рад Комерцијалне банке а.д. Београд али морам констатовати да сте погрешно утврдили да је коришћење службеног језика и писма у  Комерцијалној банци а.д. уређено само чланом 2 Закона о употреби службених језика и писма у Србији ("Службени гласник РС",бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10). Наведеним чланом закона је уређено коришћење службеног језика и писма организација кад врше јавна овлашћења што у случају Комерцијалне банке а.д., према вашој констатацији, није случај.

Коришћење  службеног језика и писма код организација које не врше јавна овлашћења (значи свих осталих) уређено је чланом 3 став 1 тачка 1 Закона о употреби службених језика и писма у Србији где је наведено, цитирам

„Службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба језика и писама у:

1) усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанима“

Имајући у виду наведено тражим да ми Народна банка Србије омогући да у најкраћем року могу са Комерцијалном банком а.д.,  као и са другим банкама у Републици Србији, да комуницирам на српском језику на ћириличном писму.

Имајући у виду да је немогућност да се са органима и организацијама у Републици Србији комуницира на српском језику на ћириличном писму својеврстан вид дискриминиације грађана Србије по основу језика и писма надам се да ћете омогућити да се Устав Републике Србије и Закон о употреби службених језика и писма у Србији поштује дословно и у целини а не селективно и недоследно како Комерцијална банка а.д. предлаже и како сте ви у свом првом одговору испред Народне банке Србије безусловно прихватили.

Имајући у виду наведене чињенице очекујем скори одговор којим налажете банкама у Републици Србији да као правна лица која послују у Републици Србији имају обавезу да поштују све законе доследно и неселективно а посебно Закон о употреби службених језика и писма у Србији.

Напомена: Ово писмо је послато преко адресе епоште _________________________.

Срдачан поздрав,

У Смедеревској Паланци, 29.4.2013.г.

____________________ ________________________ 11420 Смедеревска Паланка

 

Допис НБС добијен 22.4.2013. 

Допис од НБС примљен 9.4.2013.

Допис НБС који је упућен 15.3.2013. којим је инициран захтев Народној банци Србије да омогући поштовање Устава и закона од стране Комерцијалне банке а.д.

НАРОДНА БАНКА СРБИЈЕ КАБИНЕТ ГУВЕРНЕРА ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ И ЕДУКАЦИЈУ КОРИСНИКА ФИНАНСИЈСКИХ УСЛУГА Краља Петра 12, 11000 Београд Немањина 17, 11000 Београд Епошта: zastita.korisnika@nbs.rs,  kabinet@nbs.rs

Предмет: Немогућност коришћења VISA ELECTRON/MAESTRO картице због непостојања уговора на ћирилици у складу са Уставом Републике Србије (члан 10) и Законом о употреби службених језика и писма у Србији ("Службени гласник РС",бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10)

Поштована господо,

Пословна ситуација која је довела до приговора је следећа:

Дана 11.3.2013. имао сам неугодно искуство везано за коришћење услуга Комерцијалне банке а.д. Београд у вези коришћења VISA ELECTRON/MAESTRO картице. Поседујем VISA ELECTRON/MAESTRO картицу везану за текући рачун број 205-____________________ са роком важности до јануара 2015. и 11.3.2013.  сам покушао да подигнем новац на банкомату испред Филијале Јагодина- Експозитура Смедеревска Паланка око 14:20 часова. Пошто банкомат није радио ушао сам у банку да подигнем новац на шалтеру где су ме љубазни службеници обавестили да сам добио нову картицу. Нормално да сам поступио по налогу службеника предавши личну карту и моју VISA ELECTRON/MAESTRO картицу. Службеник је блокирао стару картицу и активирао нову понудивши ми да потпишем уговор. Увидом у исти (уговор) констатовао сам да је исти писан латиницом што је противно важећем Уставу Републике Србије, конкретно члану 10 и Закону о употреби службених језика и писма у Србији ("Службени гласник РС",бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10) (конкретно члану 3.став 1.  „Службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба језика и писама у: 1) усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанима;“).

Тражио сам да ми се уговор презентира на ћириличном писму. Службеница је рекла да то није у могућности јер такав уговор нема. Пошто сам инсистирао на уговору на ћирилици службеница је покренула низ консултација које су резултовале понудом да се пониште обе VISA ELECTRON/MAESTRO картице  (стара је већ била блокирана јер је започео процес уручења нове и нова која је активирана) због непотписивања уговора. Поништавање је извршено сечењем маказама обеју картица које су остале у банци. После тога је направљена белешка на уговору и на документу о уручењу картице цитирам „странка није хтела да потпише уговор о ВИЗА КАРТИЦИ јер је написан латиницом“. Такође ми је понуђено да раскинем уговор о коришћењу VISA ELECTRON/MAESTRO картице  што нисам прихватио да потпишем јер сам картицом задовољан.

У овој пословној ситуацији сам изгубио непотребно више од сат ипо времена због организационе неприпремљености Комерцијалне банке а.д. Београд да послује на српском тржишту у складу са законима Републике Србије. Надлежном руководиоцу филијале сам презентирао да хоћу да користим ВИЗА картицу и да су службеници били крајње професионални.

Додатним истраживањем сам констатовао да Комерцијална банка нема сајт на ћирилици и да ниједан релевантан документ на сајту није писан ћирилицом чиме су лојални грађани Србије који желе да поштују Устав и законе Републике Србије дискриминисани као корисници услуга Комерцијалне банке а.д.

Због реченог сам писаним путем тражио да ми Комерцијална банка омогући да у складу са позитивним законским прописима Републике Србије несметано користим услуге банке и да ми изда нову VISA ELECTRON/MAESTRO картицу јер до непотписивања новог уговора није дошло мојом кривицом већ због организационе и техничке неприпремљеноти Комерцијалне банке да послује на тржишту Републике Србије у складу са законима и Уставом Републике Србије. Претходно потписан уговор са Комерцијалном банком у вези коришћења ВИЗА картице није раскинут јер сам ту понуду одбио. Такође сам очекивао  да ми као клијенту и лојалном грађанину Републике Србије убудуће сви уговори, обрасци и друга писана документа буду презентирани на ћириличном писму у складу са законима и Уставом Републике Србије.

Комерцијална банка а.д. Београд ми је брзо одговорила дописом који је у прилогу са образложењем да банка није у обавези да пословну коресподенцију врши користећи ћирилично писмо.

Сматрајући да је одговор банке у супротности са Уставом Републике Србије (члан 10) и Законом о употреби службених језика и писма у Србији ("Службени гласник РС",бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10) посебно са чланом 3. став 1. тражим да Народна банка Србије наложи Комерцијалној банци а.д. да ми омогући коришћење услуга  VISA ELECTRON/MAESTRO картица тиме што ће ми презентирати уговор на ћириличном писму. Такође молим Народну банку Србије да ми као лојалном грађанину Србије омогући да у пословној комуникацији са Комерцијалном банком а.д. омогући да и остала писана документа буду на ћирилици.

Прилози:

1.      Обавештење Народној банци Србије о приговору на рад финансијске институције – физичко лице

2.      Скениран документ са изјавом службеника да уговор није потписан због тога што није на ћирилици

3.      Мој писани захтев Комерцијалној банци а.д. да проблем реши у складу са Уставом Републике Србије и Законом о употреби службених језика и писма у Србији ("Службени гласник РС",бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10)

4.      Одговор Комерцијалне банке а.д. на мој захтев примљен 14.3.2013.

Напомена: Ово писмо је послато преко адресе епоште ____________________ са скенираним прилозима и препорученом поштом без прилога. Овде изнети лични подаци морају се сматрати као поверљиви.

Срдачан поздрав,

У Смедеревској Паланци, 15.3.2013.г.

­­­­­­­­­­­­­­­­­­____________________ _____________________ 11420 Смедеревска Паланка

Преносимо: Историја затирања ћирилице: Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица

Преносимо са сајта Форума београдских гимназија

Коментар ФБГ: У Одељењу за српски језик САНУ, попут оног Јапанца који још није сазнао да је II светски рат одавно завршен, па у рову и даље чека Американце да се појаве, старци још нису сазнали да је Југославија пропала, па и даље раде на „Речнику српскохрватског језика“! За српски народ није никаква срећа што му име језика и број писама прописују људи са презименима Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица. Овде је изгледа још на снази она аустријска забрана „ић“

09 април 2013 Жељко Филиповић

`ајмо од почетка

Поделом Римског царства на источни и западни део, источном делу су припале Цариградска, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска патријаршија, а западном делу Римска и Картагинска. Падом Картагине под власт муслиманских Арапа у VII веку Рим је остао једина патријаршија у западном делу Римског царства. У свим земљама западне Европе свештенство Римске патријаршије је преношењем хришћанства искорењивало сва затечена писма (азбуке) осим латинског. Тако су за сва времена нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне (Енглези, Шкотланђани, Ирци), скандинавске руне (Норвежани, Швеђани, Финци, Данци), германске, пољске, мађарске руне, глагољица, ћирилица, готица. Преношењем хришћанства и у ваневропске просторе искорењени су и илочко писмо на Илочким острвима (Филипини) и бројна сликовна писма разних народа Јужне Америке.

Аустро-Угарска

У Аустријском и Аустро-Угарском царству католичанство је било државна вера, па је римски верски центар преко двора, цркве, војске, судског и школског система вршио сталан и суров притисак на српско становништво да се одрекне православне вере, ћирилице и јулијанског календара и да пређе на католичку веру. Граничарски официр Филип Радотић је био осуђен на смрт само због тога што није пристао да пређе на унију. Србима је било забрањено да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле данашња презимена пречанских Срба: Петров, Бошков, Марков, Попов, Бугарски, Рудински, Поморишац, Бечејац, Перичин, Ненин, Курјаков, Каћански, Коларов, Сувајац… У српским школама је била забрањена ћирилица и наређена латиница као обавезна. Србима је било забрањено да своје мртве сахрањују на гробљима, па су они то чинили кришом по шумама, ливадама, утринама, крај путева, по својим двориштима. Србима је било забрањено да цркве граде без дозволе власти, а власт је дозвољавала само „барокни стил“ („језуитски стил“), па би цркве саграђене у православном стилу биле одмах рушене. Све ово је био облик организованог притиска католичког двора и државе на православне Србе да пређу на католичку веру. У време најсуровијих притисака двора, Срби су ћирилицу доживљавали као суштинску одлику свог верског и националног идентитета, и свим средствима су је бранили као свој живот! И у таквим условима ћирилица је Србима била једино писмо. Крајем XIX века одлукама Берлинског конгреса Босна и Херцеговина је додељена на управу Аустро-Угарској. И овде је двор покушао да Србима ишчупа ћирилицу, али је отпор народа заједно са његовом црквом и трговцима био несаломив. После тога Срби више нису морали да се одазову на суд ако им позив није био достављен – баш на ћирилици! Године 1914. Хрватски сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. Године 1915. и Босански сабор је забранио ћирилицу и у Босни и Херцеговини.

Стварањем Краљевине СХС 1918. године Ватикан је наслутио нову шансу да Србима избије из главе ћирилицу. Оно што није успело насиљем аустријског режима „споља“, пробаће се преко Словенаца и Хрвата „изнутра“. У Краљевини СХС и Краљевини Југославији Срби су сва званична документа писали двоазбучно, из обзира према Хрватима. Хрвати и даље – само латиницом. Па ипак, и тада је ћирилица била једино српско писмо. Године 1941. и НДХ је забранила ћирилицу у Хрватској.

После II светског рата у Југославији власт преузимају католички народи Словенци и Хрвати преко Броза, Кардеља и Бакарића. Ово је за Ватикан била нарочито повољна прилика да преко „атеиста своје вере“ зада коначан ударац ћирилици код Срба. Хрватски шлосер Броз је преко српског кројача Александра Ранковића издејствовао „договор“ српских и хрватских лингвиста и књижевника познат као Новосадски договор из 1954. године.

По налогу власти, спровођење овог „договора“ су започели лингвисти и књижевници, а протицањем времена прикључили су му се – свесно или несвесно! – и остали сегменти у српском народу – државни органи, културне, научне институције; касније сами просветни радници, па информатичари, систем администратори, модератори на разним интернет форумима, и коначно, што је за ћирилицу било и најпогубније – српска омладина! Свако од њих је додао по лопату земље на гроб ћирилице. Идемо редом:

Ученици и студенти

 

Очекивати да ова средина изнедри снагу довољне критичне масе да постигне преокрет у примени ћирилице у животу српског народа је исто што и очекивати да књиговођа са правоснажном судском пресудом за проневеру новца своје установе „причува“ паре прикупљене за неку добротворну акцију! Српски ученици и студенти, као и огромна већина младих, су главни носиоци подсмеха и презира према ћирилици. (Обиђите продавнице мобилних телефона, где раде искључиво млади, и питајте да ли постоје модели који би могли да писане поруке шаљу на српској ћирилици, и пратите њихову реакцију!) Они нису „кривци“, они су жртве средине у којој су рођени и одрасли. Од када су се родили, сви прехрамбени, хигијенски и одевни предмети који су због њих уношени у кућу, имали су натписе искључиво на латиници; све играчке и технички предмети које су у детињству добијали на поклон – сликовнице, бојанке, бицикли, фотоапарати, рачунари, мобилни телефони и слично – имали су искључиво латинична слова; сви цртани филмови које су гледали на телевизији, на рачунарима и мобилним телефонима, имали су искључиво латинична слова. У продавницама на етикетама индустријских производа готово и не постоји ћирилица. Они су одрасли уз латиницу, па су доведени у ЗАБЛУДУ да је „латиница – наше писмо“, а да је ћирилица – „остатак прошлости, превазиђено, застарело и неупотребљиво писмо“, па су спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Зато ми и кажемо: они нису „кривци“, они су жртве!

Ја сам мом унуку набавио мобилни телефон који је могао да писане поруке шаље на српској ћирилици. Коме год је од својих другара послао поруку, нико му није одговарао! У личном сусрету са њима, другари су му наводили различите разлоге или изговоре: те „латиница ми је лепша од ћирилице“, те „мој телефон не исписује ћирилична слова“, те „непријатно ми је што и ја теби не могу да одговорим на ћирилици“, итд. И, шта се десило? Дете ми је … вратило поклоњени телефон:

„Деда, не вреди, другари ме избегавају, као да сам шугав“…

Ово се догодило у Србији – земљи ћирилице!

ТВ СТАНИЦЕ

Телевизија Београд је почела са радом 1958. године и читавих 20 година, до 1978, користила је искључиво хрватску латиницу, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Пуних 20 година српска деца су крај ТВ екрана одрастала уз латиницу као „своје писмо“. За ТВ „Пинк“ избегавање ћирилице је „питање престижа“, статусни симбол! ТВ „Б-92“ ћирилицу користи једино у емисијама за пољопривреднике, чиме одлично одражава менталитет људи који у њој раде, и који ћирилицу доживљавају као „народну ношњу“, као „остатак прошлости“, као „својство села и земљорадње“. Све три ове станице емитују телетекст без коришћења ћирилице, па на РТС имамо „у цетвртак облацно са кисом“; на „Пинку“ – „певацица снимила плоцу“; а на „Б-92“ – „Срби су злоцинацки народ“. Политичка гарнитура у панонском делу Србије је применила подвалу о „српској латиници“, па у Новом Саду чак и називи улица са таквим именима као што су Свети Сава, Вук Караџић, Матица српска, Доситеј Обрадовић, Ћирило и Методије, су на латиници, а РТВ је само испостава те политичке гарнитуре. Можемо ли очекивати да ове куће помогну очувању ћирилице!

Штампа

„Политика“ и „НИН“ више нису у српским рукама, и нереално је очекивати да тамо неког још интересује судбина ћирилице. Теофил Пнчић је већ рекао да је „Време“ почело да излази на латиници, и да се тамо и не размишља о ћирилици. За њега је сахрана ћирилице већ завршена ствар. „Вечерње новости“ рекламе објављују претежно на латиници, иако је то од оснивања 1953. године ћирилични лист. Манојло Вукотић у разговору са председником „Ћирилице“ примењује метод дисквалификације унапред и на невиђено, полазећи од става: „Ја сам студирао књижевност, а ти технику, и ти не можеш бити мој саговорник“! Чију књижевност је он студирао? Арапску, германску, романску, или…? И Менгеле је имао диплому лекара! Да ли он мисли да су људи који су студирали право изузети од правне одговорности самим тим што су студирали право? Замислите адвоката који возилом прође на црвено светло, а после саобраћајцу прича како је он студирао право, и овај не може да му буде саговорник. Можемо ли да се уздамо у овакве људе из штампе да помогну у очувању ћирилице?

Просветни радници

Покажите ми једног јединог учитеља, наставника или професора у Србији који је ученицима или студентима умео да каже зашто су они као Срби – и у целом свету једино Срби – за свој језик учили још једно писмо. Не постоји! У првој генерацији просветних радника у време доношења Новосадског „договора“ 1954. г. то нису смели да кажу, јер су били свесни да је то била политичка одлука, па су се бојали за своја радна места, а у каснијим генерацијама просветних радника, који су већ рођени и одрасли у окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ то нису ни знали да кажу, јер су и сами одрасли на заблуди о „латиници као нашем писму“.

Године 2009. на крају трећег разреда основне школе деца су на табли исписала поруку захвалности својој учитељици, и сви су се потписали. Родитељ који је дошао да свом детету честита завршетак школске године приметио је на табли да су се од целог разреда само два детета потписала ћирилицом! У трећем разреду! Мислите ли да је учитељица ово уопште приметила? Мислите ли да је деци поводом тога било шта рекла? Мислите ли да је на почетку следеће школске године деци поводом тога било шта рекла? А шта и да каже када је и сама одрасла на заблуди о „латиници као нашем писму“!

Већ сам навео какав је однос ученика и студената према ћирилици – подсмех и подругљивост. Шта мислите, колику „заслугу“ за то имају сами просветни радници? Пресудну! Ученици и студенти и младе генерације уопште су само одраз њихових учитеља, наставника и професора. Можемо ли да се уздамо у овакве просветне раднике да допринесу очувању ћирилице! Можемо ли да се уздамо у бесправне градитеље да допринесу поштовању урбанистичких планова?

САНУ

Ова установа још само по традицији носи име „српска“. Она је постала привезак и „украс“ режима. Њен председник Никола Хајдин је приликом избора рекао да његова победа „представља пораз меморандумских снага“, и тиме је режиму показао да „зна за јадац“. Тај човек као ни цела САНУ никад ни једну реч није рекао у одбрану ћирилице. На његовом Грађевинском факултету ћирилица је већ протерана, а он сад са новог положаја брани те „тековине“. У Одељењу за српски језик САНУ, попут оног Јапанца који још није сазнао да је II светски рат одавно завршен, па у рову и даље чека Американце да се појаве, старци још нису сазнали да је Југославија пропала, па и даље раде на „Речнику српскохрватског језика“! За српски народ није никаква срећа што му име језика и број писама прописују људи са презименима Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица. Овде је изгледа још на снази она аустријска забрана „ић“…

Матица Српска

Је заиста била „српска“ једино у Аустро-Угарској, када је у најтежим околностима умела да чува и негује српску културу, па и српску ћирилицу. Ни у овој установи чичице са лептир машнама ни једном нису изговориле ни упозорење, а камоли протест због нестајања ћирилице. У оваквој Матици „српској“ је измишљена нова подвала српском народу у виду „српске латинице“, што је само нова степеница на укупном путу затирања српске ћирилице и њеног замењивања хрватском латиницом. Ова најновија подвала је награђена од стране аутономашких политичара наградом за животно дело, а Матица српска је постала Матица војвођанска.

Вукова задужбина

Такође ништа не чини да се нестајање Вуковог писма прекине и поврате редовне прилике у погледу употребе ћирилице у животу српског народа. Захваљујући народној успомени на Вука људи у Вуковој задужбини су нашли ухлебљење, па опет мирно посматрају нестајање ћирилице. Они чак и електронску пошту шаљу на латиници, као да додатно желе да се наругају Вуку и српском народу, а када неко њима пошаље пошту на ћирилици, они је проглашавају за вирусе и одбијају да отворе поруку! Најновији „изум“ им је израда уџбеника за ђаке прваке – на латиници! Ни они не желе да изостану у додавању лопате земље на гроб Вуковог писма.

Информатичари, систем администратори

Представљају најжалоснији пример жртава штетног утицаја подвале о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ на школовање младих генерација српског народа. Баш овде се најбоље види како и најобразованији кадрови могу остати „слепи код очију“, односно – рачунарски неписмени! Они су рад на рачунару учили на енглеском језику уз латинско (наглашавам: латинско, а не „енглеско“!) писмо, па нису у стању да у установама у којима раде (банке, библиотеке, факултети, институти, велике фирме) пишу текстове на српском језику.

Кад су све државне институције заказале, кад лингвисти у Србији нису на страни ћирилице, кад националне установе – САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, катедре за српски језик – не маре за ћирилицу, остаје само – народ. Народ је јачи од њих под условом да зна шта хоће.

Ово је двоструко тачно. И да је у средини у којој ни држава, ни политичари, ни лингвисти, ни просветни ни културни радници, ни научници, ни штампа, ни ТВ станице не маре за судбину ћирилице – народ последња снага која би могла све претходно побројане да доведе у ред, и да је услов за то да – народ зна шта хоће! Од бројних разлога нестајања ћирилице, овај последњи је најболнији – да сам народ не зна шта хоће. Сви побројани би могли бити против ћирилице, ништа им то не би вредело кад би народ био на страни ћирилице, као у време Аустро-Угарске царевине. Садашње генерације српског народа, рођене и одрасле у окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ и саме су одрасле на заблуди о „латиници као нашем писму“. Оне не знају да је Новосадски „договор“ из 1954. г. имао своје објављене циљеве („равноправност писама и богатство двоазбучја“) и своје необјављене циљеве (искорењивање хиљадугодишњег српског ћириличног писма и његово замењивање хрватском латиницом). Оне не знају да је:

-    У Југославији после II светског рата из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена српска ћирилица са 30 слова за 30 гласова српског језика и замењена латинском абецедом са само 26 слова.
-    У војсци, на Пошти и по предузећима телепринтери су имали само латинска слова.
-    Наређено избацивање из употребе писаћих машина са српским ћириличним словима и њихово склањање у подруме, складишта и магацине, и забрањена њихова даља производња и увоз.
-    ТБ Београд првих 20 година свог постојања користила искључиво хрватску латиницу.
-    До 1961. г. чак 4 републике су имале ћириличне регистарске таблице на возилима, а само Словенија и Хрватска латиничне.

Регистарске таблице до 1961. године.

-    На етикетама индустријских производа по продавницама постојала је ћирилица за македонски, латиница за хрватски и словеначки језик, а једино српски језик није могао (ни данас не може!) да има своје ћирилично писмо.

-    У бившој ЈНА (Југословенска Народна Армија, оружане снаге СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“. Понављам, у прописима, а у пракси је то изгледало овако: у војном школству – уџбеници, учила и дипломе – искључиво латиница; у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, техничка документација за оружја, оруђа, инжењеријске машине и возила – искључиво латиница; предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, заставица „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница; војна штампа, периодика и стручни часописи по родовима, до последњег примерка – латиница; у војнофилмској установи „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци. Године 1980. (још за Титовог живота!) војници и морнари у гарнизону Пула су приметили да родитељска писма војницима која су била адресирана ћирилицом – нису стизала у касарне! Неки дежурни „чувар ћудоређа“ или у војсци, или већ на самој Пошти, ћирилична писма је скретао у кош. „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ!“ „Поступи по необјављеним одлукама Новосадског „договора“!“
-    Рачунари у тренутку своје појаве нису имали једино – српско ћирилично писмо.
-    Међу мобилним телефонима не постоји ни један једини примерак који би фабрички био оспособљен да пише српском ћирилицом. То могу само они примерци које су сами грађани сопственим знањем и снагама оспособили.

Све то уопште није било ни „случајно“ ни „спонтано“. Све то је било спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“ из 1954. године! Не „равноправност писама“, него искорењивање хиљадугодишње српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! „Равноправност писама у Југославији“ никад није поштована, него је поступно, миц по миц (необјављена одлука Новосадског „договора“!) жонглерски преокренута у „равноправност писама – у Србији“! Хрвати никад нису марили ни за „равноправност писама“, ни за „богатство двоазбучја“. Та подвала је важила – само за Србе! Зато једино Срби и данас уче друго писмо! У Хрватској су одмах после разбијања Југославије избацили ћирилицу из школских програма, а Срби разбијањем Југославије ништа нису приметили! Они и даље „говоре српскохрватским језиком“ и даље се држе „равноправности писама“!

Па добро, рећићете, кад већ умеш свима да упућујеш критике и солиш памет, шта си ти сам учинио за очување ћирилице?

То је право питање! Мој одговор на ово питање послужиће као огледало у коме ће сваки Србин моћи да види своје право лице! Најефикаснији начин очувања ћирилице је да је Срби користе у свом животу и раду и да њоме – ПИШУ! Ево како сам ја то чинио:

Моја писаћа машина купљена 1973. г. има ћирилична слова. Моји рапидографски шаблони за величину слова од 5 – 10 мм су на ћирилици. Моја чековна картица је на ћирилици. Мој рачунар има оперативни систем на српском језику и на ћирилици. Ја, моја деца и моји унуци сви имамо рачунарске тастатуре са фабрички обележеним словима српске ћирилице. Ја сам самосталним радом своја четири мобилна телефона још 2007. године оспособио да СМС поруке шаљу на српској ћирилици. Кад већ дечија одећа на себи има некаква слова, моји унуци на одећи имају српска ћирилична слова.

Да ли је могуће да обичан грађанин постигне више? Колико српских председника Републике, академика, министара, универзитетских професора, политичара, бораца за људска права и бораца против дискриминације може ово да покаже?