Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts

2013-07-05

Препоручујемо: Српска Научна Телевизија (СНТ)

У општем медијском сивилу можемо похвалити један пројекат који се ради по високим професионалним стандардима, са разноврсним садржајем и који је бесплатно доступан свима.
Погађате. Реч је о Српској научној телевизији  (СНТ). 
Ова телевизија не само да емитује квалитетан програм већ на савремен начин користи расположиве канале за промоцију. Са становишта овог пројекта (Нећу на латиници) посебно је значајно да Српскa научнa телевизијa  (СНТ) уважава грађане Србије и да користи службени језик и службено писмо
Наука не би била наука ако се у комуникацији не би користили одређени комуникациони стандарди а популаризација науке у некој средини захтева коришћење службеног језика и службеног писма. Другачије није могуће јер би се у супротном слала порука да је реч о фолирању а не озбиљној комуникацији са грађанима на неком простору. 
Од самог почетка Српска Научна Телевизија (СНТ) је поставила високе професионалне стандарде како у креирању садржаја у сопственој продукцији тако и у избору квалитетног иностраног програма који је коректно локализован за српско говорно подручје (српски језик и ћирилично писмо).
Једина замерка је у делимичној недоследности у коришћењу ћирилице на друштвеним мрежама и приликом публиковања прилога на Јутубу али се надамо да је то само привремено јер техничких разлога за коришћење латинице када је текст на српском данас углавном нема јер је већина интернет сервиса прешла на коришћење УТФ-8 (Уникод - Unicode) стандарда кодирања вишејезичних текстова. Тим пре пошто се тек доследним коришћењем ћирилице у претраживачима садржај препознаје као српски.
Цитираћемо опис Српске научне телевизије са њиховог сајта на адреси http://www.sntv.rs:
Српска Научна Телевизија (СНТ) је непрофитна телевизијска станица цивилног друштва. Основана је kao пројекат удружења Комитет знања Србије (КознаС) које окупља младе, истакнуте српске стручњаке, научнике и уметнике, вођене истим циљем и идејом о креирању модерног, иновативног и на промене спремног друштва у Србији, друштва знања.
Мисија СНТ-а је да квалитетним и занимљивим програмским садржајима ради на популаризацији науке, културе и уметности, едукацији и информисању са акцентом на српске научне институције и установе културе, као и на достигнућа домаћих научника и уметника.
Визија СНТ-а је да постане водећа телевизијска станица на овим просторима у промовисању науке, знања и уметности, као правих вредности сваког друштва.
Тим Српске Научне Телевизије чине млади, амбициозни и креативни професионалци, школовани за рад у електронским медијима.
Српска Научна Телевизија је основана са циљем да наука и култура добију своје заслужено место у медијском простору Републике Србије.
Корисни линкови (медијски канали) Српске научне телевизије су:
 

Научне вести

Српска Научна Телевизија представља Вам потпуно другачије вести од оних на које сте навикли. Сваког дана Научне вести информисаће Вас о најновијим достигнућима из области науке, технологије, културе и уметности. Гледаоцима ће се пружити могућност да свакодневно буду обавештени о свим релевантним научним и културним догађајима из земље и света.

Недељна доза здравља

Емисија посвећена медицини и здравом животу. Недељна доза здравља пружиће гледаоцима одговоре на бројна питања везана за здрав начин живота, превенцију, како препознати проблем и коме се обратити.

На каучу

Емисија "На каучу" увешће Вас у комплексан свет псхихологије и психијатрије. Депресија, болести зависности, фобије, мушко – женски односи. Ово су само неке од тема које ће гледаоцима разоткрити и појаснити најреномиранији домаћи стручњаци из ових области.

Енгеџет

Једна од најпознатијих емисија о новим технологијама "Енгеџет" само на Српској Научној Телевизији. Емисија "Енгеџет" представиће Вам најновије вести из света нових технологија, ексклузивне интервјуе и прилоге са највећих светских сајмова као и најновија технолошка достигнућа из области мобилне телефоније, програмирања и дигиталне индустрије.

Флајт тест

Емисија "Флајт тест" пружиће Вам прилику да закорачите у свет професионалног авио моделарства. Како се праве макете авиона, који материјали су потребни за њихову производњу и шта их покреће. Све ово и још много других занимљивих ствари о авионима сазнаћете кроз емисију "Флајт тест".

Научник дана

Ко су били људи који су утицали на развој науке какву данас познајемо? Емисија ''Научник дана'' на занимљив и едукативан начин приказаће нам живот и рад највећих научних умова, који су оставили неизбрисив траг у историји науке. 

Времеплов

Емисија ''Времеплов'' бави се најважнијим људима, открићима и догађајима који су имали пресудну улогу у развоју науке кроз историју.

Компас

Од неприступачних планинских врхова до океанских дубина, Емисија ''Компас'' повешће гледаоце на интересантан пут око света. Користећи утемељене научне чињенице али и интересантне податке, покушаћемо заједно да откријемо све тајне наше планете.

Научни универзум

Емисија ''Научни универзум'' кроз низ занимљивих чињењица покушава да покаже на који начин функционише фасцинантни свет науке.

2013-07-03

Протест "СПАСИМО НАУКУ" и ћирилица

Осврт на протест "СПАСИМО НАУКУ!" са становишта употребе писма у комуникационој стратегији протеста.
Јуче је одржан протест "СПАСИМО НАУКУ!" који је послао поруку о стању у коме се наука налази али и у каквом се стању налази цело наше друштво. Јадно стање науке само наглашава јадно стање српског друштва.
Порука "СПАСИМО НАУКУ!" је јасна. Транспаренти су симпатично обликовани. Нажалост, свима је било видљиво да нешто недостаје. Ако се погледа званична страница протеста можемо приметити да је целокупан текст на латиници. Ако се погледају транспаренти видећемо да доминирају транспаренти на латиници.
Општи утисак је да је само због употребе писма које није службено значајно умањен потенцијал слање поруке јавности Србије јер је порука неслужбена ако је на неслужбеном језику и писму (не гађа циљну публику коју већином сачињавају грађани Србије).
Порука писана латиницом би била целисходна на просторима и за мањине који већински користе латиницу и неке друге језике али у Србији је ипак нецелисходно комуницирати на латиници без обзира на њену присутност. Ако су научни радници тражили спасавање неке туђе науке, ако су финансирани туђим новцем, у некој туђој држави онда је овај коментар сувишан. Али они траже и моје паре и паре других грађана који поштују и Устав и законе и српску културу и српски идентитет. Ако хоће нешто од нас да службено добију нека науче и да се службено обраћају (да знамо да не финансирамо неке туђе науке већ српску науку).
Ако се наука и научници финансирају из средстава буџета Републике Србије основно је да научни радници у јавној комуникацији користе службени језик и службено писмо. Барем је то тако у пристојним државама. У Србији је коришћење латинице у јавној комуникацији непристојно јер постоји правни стандард који дефинише службени језик и службено писмо.
Ако хоћемо у Европу понашајмо се европски (користимо службено писмо - ћирилицу када пишемо на српском - јер тада подвлачимо припадност европском културном простору) а не "балкански" (коришћење неслужбене латинице, клинастог писма, итд. да би подвукли своју неприпадност европском културном простору).
За научне раднике коришћење латинице у јавној комуникацији је равно дисквалификацији (не поштују државу која их храни - односно превише су добро плаћени када себи дозвољавају такав луксуз). То посебно важи за научне раднике у друштвеним наукама.
Ако организатори желе службену подршку јавности онда треба и да се службено обраћају. Службена комуникација подразумева употребу службеног језика и службеног писма. 
Коришћење латинице у јавној комуникацији говори о свеопштем српском стандарду фолирања. Да будем јаснији: знам да треба да користим ћирилицу али када желим да нагласим да нешто неозбиљно схватам (да се фолирам), а у неким ситуацијама и да се ругам, пишем латиницом.
Када желимо да озбиљно комуницирамо искључиво користимо ћирилицу јер тада кажемо: поштујем стандарде јавне комуникације развијених земаља (службени језик и службено писмо), поштујем законе своје државе (залажем се за правну државу) - односно лојалан сам грађанин Србије, поштујем пореског обвезника који плаћа мој јавни ангажман, итд.
Неуважавање елементарних стандарда јавне службене комуникације (апели, петиције, платформе за рад, итд.) говори да је реч о неискреној комуникацији, односно о фолирању.

Досадашња комуникација протеста СПАСИМО НАУКУ је на латиници и самим тим неслужбена а у контексту Србије и неуверљива.
Пожељан је друштвени ангажман научних радника али треба да покажу и одређено уважавање грађана од којих траже новац и подршку као и институционално уређење и да користе уобичајене комуникационе стандарде. Барем на нивоу који је уобичајен у ЕУ којој (званично) тежимо. Због тога је важно да у комуникацији са јавностима иста буде службена и да се у свим детаљима води рачуна да иста буде и уверљив.
Ево и прерађеног беџа протеста. На ћирилици. Зар није уверљивији.
 

2013-06-27

Србин тужио државу због емотивне патње коју му држава наноси због неуставног и противзаконитог коришћења латинице

Речено из наслова се није десило али би могло да се деси имајући у виду да је један јапанац тужио јапанску државну телевизију због емотивне патње коју му наноси претерана употреба страних речи које програме на ТВ-у чини неинтелигентним.

Незаконита употреба латинице у службеној комуникацији свима нама наноси емотивне патње јер показује да Република Србија не функционише као држава, да је кршење закона постало пожељно понашање, да је неписменост (некоришћење службеног писма) постало разлог за хвалисање приучених агената утицаја (у преводу страних агената) и да показује да се држава Србија распада због нечињења њене политичке и интелектуалне елите да сачува елементарне вредности српске духовности/културе и која се помирила са колективним харакиријем српске државе.

Текст који је повод овог поста је следећи

Јапанац тужи државу због американизовања нације

japan-protest-protiv-amerikanaca
(Танјуг)
Један пензионер тужио је јапанску државну телевизију због емотивне патње коју му наноси претерана употреба страних речи које програме на ТВ-у чини неинтелигентним, рекао је данас његов адвокат.
Хоџи Такахаши, 71, тражи 1,41 милион јена (14.000 долара) надокнаде због претераног коришћења енглеских речи у програмима јапанске телевизије.)
“Он сматра да је Јапан постао превише американизован”, рекао је АФП-у адвокат Мутсуо Мијата. “У земљи преовладава осећај да постајемо америчка провинција”.
Јапански језик веома је богат, али често позајмљује речи из других језика и у том процесу мења њихово значење.
И док је позајмљивање из енглеског “наслеђе” послератне америчке окупације Јапана, јапански језик речи узима и из других језика – немачког, француског и шпанског.
Због фонетске структуре јапанског, где се речи састоје од сугласника и вокала, многе позајмљене речи звуче чудно и погрешно.

2013-06-23

Отрежњујуће: Латинизација детињства


Прочитајте овај отрежњујући текст  који је преузет са линка НСПМ-а. Обрада текста (наглашавање и илустрације) је редакције овог блога.

Слободан Антонић:  Латинизација детињства

 Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то "модерно", или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе "Европи".

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер "културцида". За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик - "српски", искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош – после 2000. године су прешли на латиницу.
Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин "модернизације" и "уласка у ЕУ" прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње "Европе" и "модерности" преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. Али, као што некада Живадинки није било довољно да се прекрсти у Жаклину па да постане париска дама, тако се ни наша малограђанска средња класа – почев од нашег комшије, власника С.Т.Р-а, па све до овдашњих "доктора" за маркетинг и дизајн – није одмах преобразила у власнике лондонског Хародса и дизајнере париског Кристиан Диора. Они су остали што и јесу. Јер, њихови се купци не зову ни Џорџ, ни Моника, већ Милан и Јована, и пуко кићење латиницом није допринело ништа нити продаји, нити квалитету самих производа.
Али, истребљивање ћирилице у комерцијалној сфери, након 2000, није био једини удар. Ћирилица је убрзано затирана и у сфери јавне комуникације. Све новопокренуте дневне новине (осим једне) такође су биле на латиници, готово све комерцијалне телевизије, као и сви титловани кабловски канали, такође су своје исписе имали на латиници, и а постотак латиничних књига брзо је прешао 80 одсто. На питање зашто то раде, одговорни у овој сфери једноставно су објашњавали да је латинично тржиште веће од ћириличног. Латиничне новине се, говорили су, могу продати и припадницима наших националних мањина који пишу латиницом, а латиничне књиге се могу продавати и у Босни и Хрватској. Тако се због стотинак продатих примерака новина међу војвођанским Мађарима и Словацима, или због пет-шест примерака књиге проданих у Хрватској, запостављало и уништавало читаво једно писмо. Због површног и ћифтинског среброљубља, напуштала се вишевековна културна традиција овог народа и један од кључних елемената његовог идентитета. Има ли лакомисленијег поступка од тог?
Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.
И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници.
Истина, ћирилица је и даље основно школско писмо, барем у нижим разредима. Али, то више није средство комуникације наше деце. Мој шестогодишњи син је, као и сва деца, прво научио ћирилицу. Али, он са њом није могао готово ништа – нити да прати ТВ, нити да чита натписе на сличицама или производима за децу, нити да чита СМС поруке. Морао је одмах да научи и латиницу. Латиница је постала писмо његовог детињства – баш као и за сву српску децу данас. Погледајте графите и личне записе ваше деце. Видећете да су сви на латиници. Деца желе што пре да буду као одрасли. Како у свету одраслих, а нарочито у свету забаве, постоји само латиница и наша деца брзо напуштају ћирилицу као нешто застарело и досадно. Ћирилица живи само још у школско-уџбеничком резервату. Али, само је питање тренутка када ће она и одатле нестати.
Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то "модерно", или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе "Европи".
Шта да радимо? У овој ствари, у очувању ћирилице, види се озбиљност и способност наше националне елите. Али, наша елита или је сасвим незаинтересована, или директно навија за нестанак ћирилице. Тај други део елите чини "друга Србија". Она зна да ће ћирилица већ за коју годину изумрети, само ако се нешто не предузме. Зато она диже неописиву галаму - "национализам!", "национализам!", код сваког захтева за акцијом. Али, акција је нужна, не зато да би ћирилица постала једино српско писмо, већ да би се уопште одржала. У културном смислу, ћирилица је угрожена врста. И држава мора нешто да предузме, ако хоће да очува "културну разноврсност". Уставна одредба о ћирилици као службеном српском писму више није довољна. Нужан је, за почетак, закон о јавној употреби српској језика, који би обавезао произвођаче и увознике да на сваком производу декларација и упутство буду исписани ћирилицом. Нужан је закон који ће ћириличним новинама и књигама дати пореске олакшице. Нужан је закон који ће од ТВ емитера захтевати да бар 50 посто програма буде на ћирилици.
Тај закон треба да спреми Министарство културе. Али, како то очекивати када се помоћник министра из тог министарства, у једином јавном наступу неког тамошњег званичника у вези проблема писма у Србији, заложио за заштиту латинице, тачније за стављање латинице на београдске уличне табле ("због странаца")? Као да је он помоћник из министарства туризма, задужен да се странци у Србији што пријатније осећају, а не из министарства културе, чија је основна обавеза да брани и унапређује српску културу? Тог човека помињемо само као парадигму српског културњачког естаблишмента. Од тог естаблишмента се очекују велики задаци на пољу српске културе, а он је недорастао за хватање у коштац и са далеко мањим проблемима српског друштва него што је питање изумирања ћирилице. Изжлебљен из традиције и слеп за све што га се директно не тиче, наш културњачки естаблишмент није у стању чак ни да детектује проблем, а камо ли да нешто предузме.
Нужна је промена власти, како би се и у култури променила државна политика. Али, та промена неће дати резултате ако не буде праћена национално-културним освешћењем, како оног равнодушног дела елите, тако и оне небрижљиве или лакомислене средње класе. Ми морамо постати свесни шта је оно што смо, као генерација, у дугачком низу српских поколења, наследили од наших предака, и шта је оно што морамо предати нашим потомцима, сачувано и унапређено. Ћирилица је једно од драгоцености из наше културне баштине. Морамо подсетити себе, али и друге – нашег банкара, нашег трговца, нашег издавача, да не пристајемо на затирање тих драгоцености, а понајмање у име "модернизације" и "уласка у ЕУ". Наша деца не смеју да буду прва српска генерација која ће ћирилицу заборавити, а да због тога никога од њих не гризе савест. Јер, за то неће бити одговорни они. Бићемо одговорни ми, који чак ни у последњем тренутку, када се могло нешто урадити, нисмо имали ни снаге, ни воље, ни свести, да нешто предузмемо.

2013-06-21

Отрежњујуће и просветљујуће: Венецијанска комисија и ћирилица



Свесни смо активног отпора коришћењу ћирилице у Србији. Не помаже ни то што је ћирилица СЛУЖБЕНО писмо јер има примера да и државни органи СЛУЖБЕНО комуницирају међусобно и са странкама на латиници. У озбиљној држави и међу озбиљним људима само је коришћење службеног језика и службеног писма дозвољено у службеној комуникацији.
Поједини судови иду толико далеко да НЕСЛУЖБЕНУ (необавезну) комуникацију (то јест сваку комуникацију која није на СЛУЖБЕНОМ писму) проглашавају службеном са правним последицама. То је застрашујуће са становишта очувања правне сигурности и поверења грађана у институције система. Имамо ситуацију да је непоштовање правног поретка (кршење Устава и закона) проглашено за ЕВРОПСКУ ВРЕДНОСТ односно ЕВРОПСКУ ВРЛИНУ.
И сви се питамо зашто је то тако? Сумњамо да ту нису чиста посла, сумњамо да је реч о некој и нечијој кухињи. Сумњамо да су поборници латинице страни агенти (ЦИА, МИ5, МИ6, БНД, ХОС-а, итд.), нови Срби, ЕвроСрби, Турбо Срби, антиСрби, итд.
Један од највећих савремених интелектуалаца Србије, Слободан Антонић, се усудио да мало погледа нека чињења и нека нечињења, неке иницијативе и нека размишљања и да нас обавести и отрезни у вези са неким разлозима зашто се НАМЕЋЕ латиница. 
Борба заступника латинице против заступника ћирилице и против свега на ћирилици је, гледајући ко је у њу укључен и са којим средствима, борба за истребљење ћирилице и свега што је са њом симболички и култоролошки повезано. А пошто је ћирилица у корену идентитета Србије и Срба онда је то и борба да нестане Србија и последњи Србин.
Прочитајте овај инспиративни и отрежњујући текст  који је преузет са линка НСПМ-а. Обрада текста (наглашавање и илустрације) је редакције овог блога.
Латиницу у Србији одобравам да бих знао кога да избегавам (ко ми не мисли добро).

Венецијанска комисија и ћирилица 

Коментарисаћу примедбе Венецијанске комисије на 10. члан Устава. Тај члан Устава гласи: «У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава».


Венецијанска комисија је овај члан критиковала на следећи начин: «Упадљиво је да у поређењу са Уставом из 1990. године постоји умањење заштите права на језик мањина, јер је у члану 8. тог устава изричито било предвиђено да је латинично писмо такође “у службеној употреби на начин утврђен законом.” Како произилази из члана 14., 18.2, и 75. до 81. Устава јасна је намера законодавца да се права мањина заштите на уставном нивоу. Стога Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. То је још више зачуђујуће јер се према члану 20.2. Устава достигнути ниво људских и мањинских права не може умањивати«.
Ову примедбу ћу претрести јер ми се чини да је она, као прво, добар показатељ начина на који се Венецијанска комисија обавештавала о приликама у српском друштву, а затим и да је добар показатељ извесне зловоље коју је ова комисија испољила приликом разматрања српског Устава.
Логика примедбе је, дакле, следећа:

  • «већина мањина радије користи (...) латинично писмо»
  • право употребе латинице било је дато ранијим уставом (1990);
  • дакле, нови устав умањује «достигнути ниво људских и мањинских права».


Најпре, и ранији устав давао је предност ћирилици, бар када је реч о службеној употреби српског језика. Члан 8. Устава из 1990. каже: “У Републици Србији у службеној употреби је српскохрватски језик и ћирилично писмо док се латинично писмо користи у службеној употреби на начин прописан законом. У подручјима Републике Србије које настањују националне мањине у службеној употреби је и њихов језик и писмо, на начин утврђен законом.”
Устав из 2006, дакле, врши измену утолико што:
1. више не говори о «српскохрватском», већ о српском језику;
2. спаја одредбу о законском уређењу службене употребе латиничног писма у исту реченицу са одредбом о службеној употреби других језика и писама;
3. изоставља изричито помињање националних мањина, односно изоставља одредбу да су «у подручјима која настањују националне мањине у службеној употреби и њихов језик и писмо».
Основно што пада у очи јесте да Венецијанској комисији, изгледа, не смета изостављање уставне одредбе којом се језици и писма националних мањина изричито проглашавају службеним на територијама на којима су оне у већини. Штавише, Венецијанска комисија као да уопште и не примећује да су из уставне одредбе о службеној употреби језика испале националне мањине. Али, Венецијанска комисија баш те националне мањине користи да би критиковала чл. 10 Устава. Јер, Венецијанска комисија зна да националне мањине у Србији више воле да српски пишу или читају латиницом него ћирилицом. Зато она критикује писце Устава, пошто су им ово њихово право и задовољство ускратили.
Парадокс је у томе што је реч о одредби која регулише службену употребу српског језика. Члан 10 не каже да ће се од сада мађарски језик у службеној употреби у Србији писати ћирилицом или да ће се бугарски језик у службеној употреби у Србији писати латиницом. Не, он само регулише како ће се службено користити српски језик. Најједноставније питање које се поставља јесте – какве везе имају националоне мањине са одлуком којим ће се писмом службено користити Срби у држави Србији? И на који начин то уопште задире у било какво њихово раније право? И какво је уопште то ново, најновије и само на примеру Србије проглашено мањинско право «да се радије користи латиничним писмом» приликом писања или читања српског језика? Можда треба Венецијанску комисију предложити за неку награду, пошто је открила једно, збиља до сада никада захтевано и никада упражњавано право – право етничке мањине не само да тражи да држава са њом саобраћа на њеном језику, већ и да захтева да држава са својим грађанима који припадају етничкој већини саобраћа на писму које више одговара етничким мањинама! Замислимо неки сличан случај. Рецимо, замислимо да су Естонци или Летонци до 1992. писали и латиницом и ћирилицом. А онда су донели нови устав у коме су се определили да се естонски или летонски у службеној употреби пишу латиницом. Да ли можете себи представити Венецијанску или неку другу ЕУ комисију која каже: «Па то је страшно, то је тешко кршење права руске мањине, јер она радије користи ћирилицу». Да ли можете тако нешто да замислите? Руси тамо не само да нису добили никаква мањинска права, они чак нису добили ни држављанство! Да још Руси прописују Естонцима или Летонцима којим писмом ће да се служе њихове државе – па сваки бриселски бирократа умро би од смеха на такаву идеју!
Али те исте бирократе сасвим озбиљно Србима поручују да националне мањине у Србији имају право да захтевају да се Срби у својој држави службено користе латиницом. Јер, «већина мањина радије користи(...) латинично писмо». Да ли се овде неко шали или се стварно мисли озбиљно? Да ли Венецијанска комисија стварно мисли да је то аргумент? Да ли они стварно мисле да Срби треба да пређу на латиницу како не би повредили право етничких мањина да се српски пише латиницом?


Али, хајде да будемо искрени. Наравно да овде није реч о етничким мањинама. Јер, ако се држава Мађару из Суботице обраћа на мађарском, њега заиста није превише брига како ће се она обраћати Србину из Београда. Али, некоме јесте јако стало. Некога изгледа јако брине што српска држава покушава да заштити од убрзаног изумирања писмо које је део српског националног идентитета. Неко би изгледа јако волео да Срби што пре пређу на латиницу и тако се «коначно ослободе своје прошлости». Неко изгледа јако хоће да промени српски идентитет и од Срба направи «Евро-Србе». Неко изгледа баш не воли ћирилицу. Па онда чини да и Венецијанска комисија – која, наравно не сме да покаже ту несклоност – почиње да се користи чудним аргументима и да испада неозбиљна у очима озбиљних људи.
Али, ко је то? Ко то чини неозбиљном и нестручном Венецијанску комисију? Одговор је једноставан – њени информатори. Њени овдашњи људи од поверења, угледници од којих се увек тражи да неупућеним страним стручњацима дају «политички конктекст информација из Србије». Те «особе од поверења», ти «угледници», јесу изгледа стварни субјекти права око којих се брине Венецијанска комисија у својим примедбама на члан 10. Устава. Јер, заиста, не смета ћирилица из тог члана Мађару из Сенте или Суботице. Она смета нашем информатору, нашем угледнику. Он не воли ћирилицу. Он има проблем са њом. Ћирилица је за њега «тако примитивна», «балканска, «заостала». Његово право је повређено. Заправо, оно што је повређено јесте његово скоројевићство. И његова - мржња. Није му довољно што је 90 посто ТВ програма, 90 посто новина и часописа, 90 одсто уличних написа и 105 одсто реклама на латиници. Не, он мрзи што уопште мора да гледа и тих 10 одсто ћирилице. Он мрзи да види било шта исписано тим «примитивним» писмом. Он пати кад год види и једно једино Ф или Ж, Ш или Д - та грозна слова која подсећају на фењере, жабе или тарабе словенских сељака и ратника.


Јер, та страшна слова само су знак да његов посао није баш сасвим готов. И он се страшно брине да ће овај јадни – а он би рекао «патетични» - покушај из члана 10 Устава да се сачува бар нешто од писма наших очева и мајки можда и успети. Јер, можда се стварно деси оно најгоре, па Срби до краја ове деценије и не забораве ћирилицу? Можда њега, београдског и новосадског Европљанина до краја његовог драгоценог живота наставе да прогоне те утваре, та грозна слова – искрсавајући ту и тамо, овде и онде, кад им се не нада, подсећајући га на све што не воли, на све што се трудио да уништи, на све што је прогонио са страшћу, али систематски, мудро, рачунајући на пословичну небригу и плиткоћу памети читавог једног народа. И читаве његове елите.


Зато, хвала Венецијанској комисији! Да није ње не бисмо схватили неке ствари. Не бисмо схватили степен заслепљености и мржње нашег информатора. Не бисмо схватили степен зловоље европске бирократије. И не бисмо схватили бар нешто од задатка који стоји пред српском академском елитом.

2013-06-16

Достигли смо планетарно дно: У Србији је кажњиво поштавање Устава и закона:Суд кажњава због Ћирилице

Привредни суд заступник латинице
Привредни суд у Београду је казнио предузеће које је од њега захтевало да му сва документа писана српским језиком доставља на ћирилици, јер на то има право по Уставу, Закону о службеној употреби језика и писама и Закону о парничном поступку.
Немања Видић 11.06.2013
***
Том предузећу као дужнику суд је доставио предлог решења за извршење Ив-3646/2013 које је он примио од другог предузећа које је поверилац, и то исписаног српским језиком и латиницом која је општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској .
Дужник је обавестио суд да се не може изјаснити о примљеном латиничком документу , јер би тиме прекршио члан 10. Устава који гласи :

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
Суд није доставио дужнику исти документ исписан уставним писмом, него је одмах донео решење по коме је извршена принудна наплата дуга, и дужник је осим дуга платио и трошак принудне наплате.Тј. суд је казнио фирму која неће да прими од суда никакав латинички документ.
Суд је дужнику образложио да на ћирилици мора бити само оно што он пише, а да странке у спору не морају користити ћирилицу у српском језику. Такав став суд темељи на чињеници да законом није прецизирано које писмо морају користити странке. То ипак јесте одређено , и то најмање следећим :
Члан 2. Закона о службеној употреби језика и писама почиње реченицом „Службеном употребом језика , у смислу овог закона, сматра се употреба језика и писама …“
а  
чланом 6. Закона о службеној употреби језика и писама одређено је : „Свако има право да у поступку пред органом, односно организацијом која у вршењу јавних овлашћења решава о његовом праву и дужности употребљава свој језик и да се у том поступку упознаје са чињеницама на свом језику.“ 
Што значи и на свом писму.
Често се каже да будемо као остали нормални свет, па ево како је кристално јасно питање писма у судовима решила Хрватска Законом о парничном поступку, у којој уопште нема ћирилице у јавној употреби, али се то не дозвољава ни теоретски :

Članak 104
Stranke i drugi sudionici u postupku upućuju svoje tužbe, žalbe i druge podneske na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu.
Рвања између присталица ћирилице и латинице нису само у законодавству и правосуђу, него је то општа појава. Узрок је у томе што је уставној норми о једном писму у српском језику накнадно супротстављена правописна норма о два стандардна писма српског језика, и то Правописом Матице српске из 2010.г. ( главни редактор проф. др Мато Пижурица ; главни рецензент академик Иван Клајн ). Или ће држава предузети потребне мере како би правопис био усклађен са Уставом, или ће нестати српско национално писмо.

Немања Видић
Преузето са линка (Novinar.de)